Artemije (svetovno Marko Radosavljević; selo Lelić u blizini Valjeva, 15. januar 1935 - Valjevo, 21. novembar 2020 ) bio je raščinjeni episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski.
Episkopski čin mu je oduzet 19. novembra 2010. i vraćen je u čin monaha.
Biografija
Његово Преосвештенство Епископ Артемије (Радосављевић) рођен је 15. јануара 1935. године у селу Лелић код Ваљева, родном селу Светог Владике Николаја охридског и жичког. На крштењу је добио име Марко. Основну школу је завршио у свом родном селу, а нижу гимназију у Ваљеву. После завршене гимназије одлази на одслужење војне обавезе (1955-1957) а потом уписује Богословију у Београду. Богословију завршава 1960. године. У току својих раних година упознао се са познатим духовником и исповедником оцем Јустином Поповићем који је у то време био духовник у манастиру Ћелије, код Ваљева, недалеко од Лелића. Млади и богољубиви Марко постао је прво послератно духовно дете авве Јустина. Од овог светог старца је он, након завршетка богословије, примио монашки постриг, на бденију уочи Аранђеловдана, 20. новембра 1960 године у манастиру Ћелије. Са благословом авве Јустина млади монах Артемије уписује Православни богословски факултет Српске православне Цркве у Београду. Отац Артемије, који је у међувремену био рукоположен за ђакона и јеромонаха завршио је са запаженим успехом своје студије 1964. године.
Између 1964 и 1968. године јеромонах Артемије обавља послушање професора теологије на Богословији у манастиру Крки. Са благословом свог духовног оца уписује постдипломске студије у Атини где је одбранио са успехом докторску дисертацију са темом: „Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику“.
По повратку у отаџбину постављен је за предавача у призренској богословији. Након годину дана, са благословом авве Јустина и Епископа рашко-призренског Г. Павла, повлачи се у мали и запустели, планински манастир Црна Река у Ибарском Колашину, недалеко од Новог Пазара где је провео 13 година. У току свог боравка у Црној Реци архимандрит Артемије је направио велику духовну обнову и око себе окупио двадесетак младих монаха од којих ће неки касније постати настојатељи рашко-призренских манастира.
Архимандрит Артемије је у Црној Реци дочекао и вест о свом избору за Епископа рашко-призренског у мају 1991. године. Наредне године његово прво духовно чадо, јеромонах Јустин, изабран је за епископа тимочког где је ускоро развио монашки живот и започео духовну обнову на истоку Србије. У међувремену владика Артемије је црноречким монасима населио многе манастире своје епархије и започео духовну обнову у парохијском црквеном животу. Ускоро је покренут и епархијски часопис „Свети Кнез Лазар“ а развијена је и издавачка делатност.
Епископ Артемије је активан на пољу пастирског и богословског рада, а бави се и превођењем светоотачке литературе. У свом богословоском приступу у великој мери се ослања на исихастичку монашку традицију православних Светих отаца и на богато духовно предање Светог Владике Николаја и преподобног оца Јустина Поповића.
Непосредно пред почетак рата 1998. године, у току рата и након њега епископ Артемије је веома активан у напорима да обезбеди физички и духовни опстанак своје епархије и своје пастве. Још крајем 1997. Владика обилази светске престонице како би тамошње политичке кругове упознао са косовским проблемом. У својим наступима Владика је увек истицао да кључни проблем на Косову и Метохији представља албанска жеља за сецесијом која је представљена пред западним светом као борба за људска права и демократију.
После рата на Косову Владика се, због опасности од разјарених шиптарских терориста, преселио из Призрена у Грачаницу, у јуну 1999. године.
У свом архипастирском раду владика Артемије делом и речју доказује да је истински пастир Христов а не најамник. Као архипастир Христове Цркве, Владика неуморно проповеда реч Божију, настоји у време и невреме, теши са сваком стрпљивошћу и поуком (Уп. 2Тим. 4, 2). На првом месту свог архипастирског деловања ставља борбу за чистоту Свете Вере Православне. Због тога, у својим проповедима, обраћањима јавности, јасно жигоше свејерес екуменизма као највећег непријатеља нашег народа данас и храбро ступа у борбу са њим на свим фронтовима од самог почетка свог епископског рада. Бројни су чланци, предавања, студије Владике Артемија о екуменизму. Због свега тога је Владика постао мета екумениста у административном врху СПЦ. Због тога верски прогон Владике Артемија.
Са друге стране, у борби за одржање народа владика Артемије не пристаје на стварање независне албанске државе на Косову и Метохији (у суштини протектората запада). Светолазаревски одбија „да прихвати реалност“ наметнуту од стране светских моћника и због тога постаје мета глобалиста, због тога друга страна прогона Владике Артемија – политички прогон.
Све до физичког протеривања са Косова, 2010. год., Владика је био уз своју паству, редовно богослужи, проповеда реч Божију, крепи народ и утврђује у добру, дели са њом и добро и зло, неуморно брани интересе своје пастве на локалном и међународном нивоу, брани је од видљивих и невидљивих непријатеља.
Све до своје смене и прогона са Косова и Метохије, 2010. године, Владика је имао улогу истакнутог представника српске заједнице пред мисијом ОУН и командом КФОР – а. Захваљујући томе Владика је успевао да за своју паству добије обезбеђење од стране мировних снага у различитим околностима, да организује допремања и поделу хуманитарне помоћи енклавама, оформи народне кухиње у енклавама, укаже на прогон и терор од стране шиптарских терориста.
Паралелно са тим Владика је имао и изразиту дипломатску активност усмерену против одвајања Косова и Метохије од Србије. „Косово је срце Србије. Ако се то срце ишчупа из груди Србија ће постати леш“ – често је говорио Владика у борби за Косово. У тој борби он неуморно путује по целом свету, остварује бројне контакте са утицајним људима у свету, говори на разним трибинама – од Конгреса САД и европских структура у Бриселу, до Јужноафричке Републике. Таквих активности је било и у Србији. Оваква светосавска делатност Владике је дала своје плодове и значајно је успорила процес одвајања Косова од Србије.
Због овакве активности епископ Артемије је постао озбиљна сметња светским моћницима – глобалистима. Због тога су глобалисти владику Артемија оптуживали за „радикализам“, и често изражавали своје незадовољство „некооперативним епископом“. Нажалост, незадовољство глобалиста епископом се временом пренело и на Београд који надаље и сам врши притисак на црквени врх да уклони „некооперативног епископа“.
Црквени врх, киван због антиекуменистичких ставова Владике Артемија, сада је имао још један додатни разлог да Артемију „сломи кичму“, требало је само наћи разлог. Он је нађен у наводно неправилним финансијским активностима епархије.
11. фебруара 2010. године СА Синод је донео неканонску одлуку о привременом уклањању Епископа Артемија са управе над епархијом рашко-призренском због „финансијских малверзација“.
На наредном пролећном заседању СА Сабора СПЦ, маја 2010. год., Владика је наканонски уклоњен са управе над епархијом и умировљен. За место пребивалишта одређен му је манастир Шишатовац на Фрушкој Гори, далеко од своје Епархије.
Од 26. јуна 2010. год. владика Артемије борави у манастиру Шишатовац.
19. новембра 2010. год. СА Сабор је донео неканонску и неуставну одлуку којом се Владици Артемију „одузима епископски чин и враћа се у ред монаха“.
29. маја 2015. г. СА Сабор је донео неканонску одлуку којом га „искључује из црквене заједнице“.
Episkop
Prilikom posete potpredsednika Sjedinjenih Država, Džoa Bajdena, episkop Artemije nije dao blagoslov za Bajdenovu posetu manastiru Visoki Dečani, izdajući oštro sročeno saopštenje naslovljeno „Dečani i Bondstil — najpre Tadić sada Bajden“, ali je Sveti arhijerejski sabor SPC tu odluku poništio i izrazio žaljenje zbog nje.[1]
Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve je 13. februara 2010. privremeno razrešio episkopa Artemija od upravljanja Raško-prizrenskom eparhijom. Razlog je bio ispitivanje finansijsko-materijalnog vođenja poslova te eparhije. Administrator eparhije je postao umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije.[2] Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve je na redovnom prolećnom zasedanju 2010. godine razrešio i umirovio episkopa Artemija. Episkop Artemije je zadržao vladičanski i arhijerejski čin, ali bez prava upravljanja eparhijom.[3] Od subote 26. juna 2010. živio je u manastiru Šišatovac na Fruškoj gori.[4]
Odlukom Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve od 19. novembra 2010, oduzet mu je episkopski čin, i vraćen je u čin običnog monaha, s obrazloženjem da je zajedno sa svojim sledbenicima „krajnje nerazumnim postupkom stupio [...] na put otvorenog raskola i ustao na saborno jedinstvo Srpske pravoslavne crkve“.[5][6]
Uprkos tome što mu je oduzet episkopski čin, monah Artemije se predstavlja kao „episkop raško-prizrenski u egzilu“, oblači vladičanske odežde i služi arhijerejsku liturgiju zajedno sa svojim pristalicama u tzv. Crkvi Svetog Jovana u šumadijskom selu Ljuljaci.
Izvori
Bibliografija
- grčki: Τὸ Μυστήριον τῆς Σωτηρίας κατὰ τὸν Ἅγιον Μάξιμον τὸν Ὁμολογητήν. Αθήνα, 1975 — Delovi iz ove doktorske disertacije objavljeni su na srpskom u časopisu Sveti Knez Lazar br. 12 do broja 17 (Tajna spasenja po Svetom Maksimu Ispovedniku) — English version: Why Did God Become Man? The Unconditionality of the Divine Incarnation. Deification as the End and Fulfillment of Salvation According to St. Maximos the Confessor — Source: grčki: Τὸ Μυστήριον... — [The mystery of salvation according to St. Maximos the Confessor] (Athens: 1975), str. 180-196
- PROBLEM NEUSLOVLjENOSTI ILI USLOVLjENOSTI OVAPLOĆENjA BOGA LOGOSA (Po svetom Maksimu Ispovedniku) Arhivirano 2012-02-13 na Wayback Machine-u — Bogoslovlje br. 1-2, 1983, str. 95 - 105
- Srpska Crkva protiv ekumenizma Arhivirano 2010-02-02 na Wayback Machine-u — Naučni skup "Ekumenizam – nastanak, očekivanja, negiranja", 20 - 24 septembra 2004, Solun. Preuzeto iz: Sveti knez Lazar, broj 47 (3/2004), Gračanica, 2004, 29-46.
Vanjske veze
