Artur Adamov (fr. Arthur Adamov; Kislovodsk, 23. avgust 1908 — Pariz, 15. mart 1970) bio je francuski književnik jermenskog porekla. Poticao je iz bogate porodice koja je posedovala naftne izvore u Kaspijskom jezeru, ali je bogatstvo ubrzo nestalo usled kockarskih dugova njegovog oca i nacionalizacije imovine nakon Oktobarske revolucije. Nakon Kislovodska, Bakua, Ženeve i Majnca nastanjuje se u Parizu, u kojem će ostati do kraja svog života. Bio je politički angažovan kao intelektualac leve političke orijentacije.
Drame je počeo da piše posle Drugog svetskog rata. Napisao je komade: Parodija (1947), Invazija (1949), Veliki i mali Manevar (1950) Profesor Taran (1953), Ping-pong (1955), Paolo Paoli (1957), Proleće 71 (1960), Politika ostatka (1962), G. Umerenjak (1967), Kad bi se leto vratilo (1970). U svojim delima dramatizovao je neprekidnu, očajničku potragu čoveka za smislom. Zajedno sa Beketom i Joneskom smatra se utemeljivačem teatra apsurda. Za razliku od njih dvojice, Artur Adamov nije stekao svetsku slavu tokom života.
Pored drama, napisao je nekolicinu pripovedaka, autobiografsku prozu, pozorišne članke i eseje. Adamov je bio i plodan prevodilac sa ruskog i nemačkog.
Biografija
Rođen je 23. avgusta 1908. u Kislovodsku u bogatoj jermenskoj porodici, koja je bila vlasnik petrolejskih izvora. U skladu sa tradicijom bogatih ruskih porodica, Adamov je obrazovan u francuskom duhu i na francuskom jeziku. Zajedno sa porodicom, kada mu je bilo četiri, preselili su se u Nemačku, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata, prebegli su u Švajcarsku. Njegov otac, strastveni kockar, izgubio je gotovo čitavo bogatstvo u nemačkim i švajcarskim kockarnicama, a ono malo porodičnog imetka što je ostalo izgubili su usled nacionalizacije imovine posle Oktobarske revolucije.
Adamov se 1924. preselio u Pariz. Siromašan i bez stalnog zaposlenja međuratne godine je proveo na margini pariskog književnog života. Sklon alkoholu i boemiji, družio se sa nadrealistima i drugim francuskim umetnicima. Posebno važna prijateljstva u ovom periodu sklopio je sa Antoninom Artoom i Martom Rober. Sa prijatljem Seržom Viktorom Aranovićem osniva časopis Discontinuité (izašao samo jedan broj) u kojem objavljuje stihove. Sa Seržom Viktorem i još nekolicinom prijatelja objavio je zbirku eseja Ispravljanje. Zbog govora upućenih protiv kolaboracionističke vlade uhapšen je 1941, da bi šest meseci proveo u koncentaracionom logoru u Arželeu.
Posle oslobođenja sa Martom Rober pokrenuo je časopis L'Heure nouvelle (pojaviće se dva broja), objavio je autobiografiju Priznanje (1946) i završio svoju prvu dramu Parodija (1947), koja zbog nedostatka novca neće biti izvedena na sceni sve do 1951. U novembru 1950. Žan Mari Sero postavio je na scenu Adamovljev drugi komad Mali i veliki manevar, a samo pet dana kasnije Vilar je postavio njegov treći komad Invaziju. Adamovljeve drame su mahom imale polovičan uspeh, te je uvek imao problema da pronađe finansijska sredstva za njihovu realizaciju. Pedesetih i šezdesetih godina Adamov je napisao: Profesora Tarana, Sve protiv svih (obe drame su napisane 1951, izvedene 1953), Ping-pong (prva verzija napisana 1951, izvedena 1955), Paola Paolija (1957), Pesmu siromaha (započeta 1961, nikada nije završena), Proleće 71 (napisana 1960, izvedena 1963), Politiku ostatka (napisana 1962, izvedena 1967), G. Umerenjaka (1967) i Kad bi se leto vratilo (1968). Oženio se 1961. posle petnaestogodišnje veze sa Žeki T, poznatijom pod nadimku Bizon, a 1964. je proveo u Americi držeći predavanja o Floberu, Valeriju i modernom pozorištu. Artur Adamov je tokom čitavog života bio politički angažovan, suprostavio se saradnji sa nacistima, francuskoj represiji u Alžiru i ratu u Vijetnamu. Šezdesetih godina je sve dublje tonuo u alkoholizam i zavisnost od narkotika, te mu se zdravstvena situacija od 1965. drastično pogoršala. Umro je u Parizu 15. marta 1970, usled posledica slučajnog predoziranja Barbituratima.
Poetika
Dramsko stvaralaštvo Artura Adamova nastalo je pod snažnim uticajem ekspresionizma, nadrealizma, Kafkine proze i dramskog stvaralaštva Strindberga, Artoa i Brehta. Njegove drame istražuju izolaciju, otuđenost i uzaludnost čoveka u potrazi za smislom. On je dramatizovao ovu neprekidnu, očajničku potragu u vidu apsurdnih situacija, koje su neretko obojene crnim humorom. Ove poetičke osobenosti ga povezuju sa stvaralaštvom Beketa i Joneska. Zajedno sa njima smatra se utemeljivačem teatra apsurda.
Adamovljevo stvaralaštvo se može podeliti u dve faze. U prvu fazu su uključene fatazmagorične i snolike drame, koje su pisane pod uticajem Strindberga i Artoa. Druga faza započinje dramom Ping-pong, u kojoj se, pod uticajem marksizma i Brehta, Adamov fokusirao na eksplicitnije iskazan socijalni komentar i prikazivanje društvenog zla. Prelazak iz prve faze u drugu bio je prelazak s jednog strogog frojdovskog plana individualnih košmara na socijalni plan, uz uverenje da patnja ima i socijalne uzroke i da su ti uzroci uklonjivi. Sa stanovišta stila i dramskih postupaka, taj se put mogao označiti kao put od Kafke (parabola) do Brehta (istorija).
Dramski tekstovi Artura Adamova tesno su vezani za pozorišno izvođenje. Kako je sam izjavio "Pozorište, kako ga ja razumem, povezano je sasvim i apsolutno sa izvedbom. Zato se njegovi komadi bolje doživljavaju viđeni u pozorištu, nego kad se čitaju kao dramski tekstovi. U svojim dramama se često oslanjao na vizuelne i zvučne efekte koji funkcionišu kao doslovna reprezentacija nesvesnog i svesnog, poput lebdećih satova bez kazaljki iznad likova opterećenih vremenom u Parodiji ili flipera u Ping-pongu.
Likovi su često sprečeni da kroz govor iskažu svoje strahove i želje. U Profesoru Taranu Adamov pokazuje kako jezik može biti oblik poništenja i samorazotkrivanja. Indirektan aluzivan jezik, sav u nedorečenostima u Ping-pongu igra posebnu važnu ulogu: postavljeni u objektivno lažne situacije - proistekle iz nesrazmere između beznačajnog zadatka i velike energije koja je u njega uložena - junaci nesvesno govore jednim lažnim, parodijskim jezikom. Taj jezik ih dodatno učvršćuje u njihovoj apsurdnosti, kompromituje ih svojom banalnošću i gura ih u situacije čija lažnost poprima sve tragičniji karakter.
Kroz njegovo stvaralaštvo prisutna je komika, mada su komični elementi manje prisutni nego kod Beketa i Joneska. Njegovi junaci čeznu da budu shvaćeni ozbiljno, ali postaju predmet ismevanja.
Pored drama Artur Adamov je pisao pripovetke, autobiografsku prozu i veliki broj članaka i eseja o pozorištu i dramskoj umetnosti, od kojih se posebno izdvaja esej o Strindbergu. Adamov je bio i plodni prevodilac sa nemačkog i ruskog na francuski jezik. Između ostalog, preveo je: Nesvesno i ja Junga, Čehovljeve drame, Rilkeovu Knjigu bede i smrti, Piskatorovo Političko pozorište, Bihnerovu Dantovu smrt, Zločin i kaznu Dostojevskog itd.
Prevodi na srpski
Srpska pozorišna publika imala je po prvi put priliku da se upozna sa nekim Adamovljevim komadom
1962, kada je postavljen Profesor Taran u režiji Jovana Putnika na sceni Ateljea 212.[10]
Njegovi tekstovi nisu mnogo prevođeni na srpski jezik. Preveden je Uvod u pozorište II, koji je objavljen u knjizi Rađanje moderne književnosti - Drama 1975. (pp. 367–374) i Fragmenti o političkom pozorištu u Savremeniku, 1969. (pp. 273–278). Adamovu je posvećen 112. broj časopisa Gradac iz 1994.(priredila Mirjana Miočinović), u kojem se nalazi prevod drame Profesor Taran, i reprezentativni odlomci iz njegove autobiografske proze, eseja, intervjua kao i nekoliko članaka kritičara o Adamovljevom pozorištu.[11]
Odabrana dela
Drame
- Parodija (La Parodie, 1947)
- Invazija (L'Invasion, 1949)
- Veliki i mali manevar (La Grande et la Petite Manœuvre, 1950)
- Pravac marša (Le Sens de la marche, 1951)
- Svi protiv svih (Tous contre tous, 1952)
- Profesor Taran (Le Professeur Taranne, 1953)
- Ponovni susreti (Les Retrouvailles (1953)
- Ping-pong (Ping-pong, 1955)
- Paolo Paoli (Paolo Paoli, 1957)
- Mrtve duše (Les Âmes mortes, 1960), pozorišna adaptacija Gogoljevog istoimenog romana
- Proleće 71 (Le Printemps 71, 1961)
- Politika ostataka (La Politique des restes, 1962)
- Sveta Evropa (La Sainte Europe, 1965)
- G. Umerenjak (M. le Modéré, 1967)
- Kad bi se leto vratilo (Si l'été revenait, 1970)
Autobiografska proza
- Priznanje (L'Aveu 1946)
- Čovek i dete (L'Homme et l'Enfant 1968)
- Ja... oni... (Je... ils... 1969)
Druge publikacije
- Pariska komuna 18. mart - 28. maj 1871 (La Commune de Paris, 18 mars - 28 mai 1871, 1959), urednik antologije
- Ovde i sada (Ici et Maintenant, 1964)
- Arto dnevno (Artaud vivant, 1980), posthumno
- Strindberg (Strindberg (1982), posthumno
- Drugi (L'Autre (1985), posthumno
Reference
Literatura
- H. Cody, Gabrielle (2007). The Columbia Encyclopedia of Modern Drama. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-14422-3.
- Norrish, Peter (1988). New Tragedy and Comedy in France, 1945-1970. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-389-20746-7.
- E. Garreau, Joseph (1995). Merriam-Webster's Encyclopedia of Literature. Merriam-Webster. ISBN 978-0-87779-042-6.
- Bermel, Albert (1996). Comic Agony: Mixed Impressions in the Modern Theatre. Northwestern University Press. iISBN 978-0-8101-1410-4.
- Coyle, Martin; Garside, Peter (2002). Encyclopedia of Literature and Criticism. Routledge. ISBN 978-1-134-97710-9.
- Aspley, Keith (2010). Historical Dictionary of Surrealism. Scarecrow Presslocation =. ISBN 978-0-8108-5847-3.
- Hochman, Stanley (1984). Encyclopedia of World Drama: An International Reference Work in 5 Volumes. VNR AG =. ISBN 978-0-07-079169-5.
- Miočinović, Mirjana (1994). "Artur Adamov umeće samouništavanja" u: Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, god. 21, br.112.. Gradac=.
- S. Žakar, Emaniel (1994). "Teatar poruge" u: Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, god. 21, br.112.. Gradac.
Spoljašnje veze
Video intervju sa Adamovom
.jpg)
