Hetiti su prvi indoevropski narod na tlu Male Azije. O njima se zna izuzetno malo. Prva saznanja o Hetitskom carstvu bila su posredstvom Biblije. Dok arheologija nije ustanovljena kao nauka Hetiti su smatrani minornim plemenom prednje Azije. Od 18. veka počinje istraživanje Hetitske države da bi u 19. veku počelo da se bazira na naučnim metodama. Arheolozi Vinkler i Makridi su početkom 20. veka iskopali u Bogaz Keji, u severnoj Turskoj, stari hetitski grad Hatušu. Pronašli su arhiv sa 20 000 dokumenata pisanih klinastim pismom, meću kojima je i mirovni sporazum Hatušiliša III i Ramzesa II, koji se čuva u istambulskom muzeju.
Hetitsko carstvo (crveno) na vrhuncu svoje moći 1290. pne., graniči se sa Egipatskim carstvom (zeleno)
Istorija
U 3. milenijumu pne. prostor Anadolije (Male Azije) naseljavala su dva plemena koja su imala odlike Jafetske grupe. To su bili Proto Heti (Hati) i Palajci. Oštro su se razlikovali od plemena Nesitskih Heta i Luvijaca, koja su se doselila na taj prostor početkom 2. milenijuma pne. a koja su pripadala Indo-evropskoj grupi naroda. Ta razlika je najočiglednija u jeziku koji je kod jafetskih starosedelaca aglutinativan, dok su doseljenici govorili indo-evropskim jezikom. Postoje i dve pretpostavke odakle su došli: po jednoj, u početku su naseljavali prostor oko Kaspijskog jezera i došli su preko Kavkaza, a po drugoj su došli preko Balkana.
Hatuša, kod današnjeg Bogakalea (Boğazköy) u središnjoj Turskoj, postaje prestonica oko 1650. pne., u vreme vladavine Hatušilija I.
Organizovana država se pojavila oko 1800. pne. pod kraljem (Suncem) Anitom.
Hetiti su 1594. pne. zauzeli Vavilon i prouzrokovali pad Hamurabijeve dinastije. Godine 1593. pne. Kasiti su osvojili Vavilon.
Država doživljava vrhunac za vreme Šušilulijume I, a u bici kod Kadeša odbijaju egipatski napad. Hetitska država se prostire od Egejskog mora (oko 1300. pne. Hetiti zauzimaju Efes) do blizu Biblosa.
Oko 1200. pne. hetitsku državu, koja je pre pola veka bila na još na vrhuncu, a sada oslabljenu ustancima i problemima sa razbojnicima, uništava najezda „morskih naroda“, naroda kome etnički sastav i poreklo nisu utvrđeni.
Još pola milenijuma će postojati male hetitske države, države „hijeroglifskih Hetita“. Godine 717. pne. Asirci pod kraljem Šarukinom (Sargonom II) osvajaju poslednju veliku Hetitsku državu Karkemiš. Narednih vekova Hetiti se posemićuju i primaju jezik semitskih Jermena. Ime Hetita ubrzo posle toga konačno iščezava iz istorije.
Asirske damkarske kolonije i formiranje države
Prirodna bogatstva hetske države koja se pre svega ogledaju u velikim količinama metalnih ruda(srebro, olovo, gvožđe)potrebnih za zanatske proizvode privlače stanovnike okolnih oblasti, posebno Asirce iz Ašura koji na ovom prostoru osnivaju trgovačke (damkarske) kolonije. Region je pretežno pašnjačkog karaktera i bogat sitnom rogatom stokom. Asirci su imali izvesnu autonomiju u trgovini podržani od lokalne aristokratije koja je dobro zarađivala trgujući sa njima. Obično stanovništvo je usled njihove zelenaške prakse siromašilo i podizalo ustanke. Postoji predanje o intervenciji Sargona (vladara sumersko-akadskog carstva) koji je upao u Anadoliju pozvan da zaštiti asirske damkare u Kanešu od Burušhanda. Kolonije su osnivane u slivu reke Halis (Kazil Irmak). Lokalno stanovništvo je razjedinjeno usleg otežane komunikacije zbog geografskih odlika. Anadolija je visoravan bez dominantnog vodenog toka gde bi se obrazovalo navodnjavanje, pa je integrativni proces bio sporiji.
U III milenijumu pne. asirska trgovačka kolonija Kanes (Ganis) eksploatiše stanovništvo koje je rascepkano usled geografskih odlika teritorije. Hetiti se u tom periodu nalaze u raspadanju rodovsko-plemenske zajednice. Postepeno se obrazuju prvi plemenski savezi koji su bili embrionalni oblici Hetitskih dršava. Izdavajaju se centri u Hatušašu, Neši, Zalpuvi i Kušaru. Ujedinjavanjem plemena Proto Hetita (Hata), Palajaca, Nesitskih Hetita i Luvijaca, svako pleme i dalje zadržava svoj identitet i svoj aristokratski sloj, verovatno u nekoj meri i jezik i pismo (luvijski hjeroglifi su se održali i posle pada carstva u XII veku pne.).
U XIX veku pne. nastaje jedna od prvih hetitskih država. Hetsko-nesitski vladar Anita sin Puhtane iz Kušara pobeđuje Pijušta iѕ Hatušaša, ruši gradove Hatušaš i Zalpuvi. Prestonica je u Neši.
Starohetitsko carstvo 1680. - 1500. godine pne.
U XVII veku pne. počinje jačanje hetitske države. Tabarna (veliki car) iz Kušara pokorava niz oblasti Kapadokije – doline blizu Taurusa. Smatran je osnivačem hetitske države. Njegovo ime postaje vladarska titula. Krajem XVII veka prestonica se premešta u Hatušaš. Tabarna uzima ime Hatušiliš I (čovek iz Hatušaša). Ustanak robova posle smrti Hatušiliša I je verovatno bio posledica preterane eksploatacije i ugnjetavanja. Sudeći po zakoniku koji je pronađen u klinopisnoj verziji iz XIV veka pne., odnosi gospodara prema robovima su bili surovi.
Krajem XVII veka pne. ponovno proširenje Hetitske države pod Muršilisom I koji ujedinjuje oblasti Male Azije. Osvaja Aleopo (Halpu) i nastavlja ka Eufratu. Godine 1595. godine pne. upada u Vavilon – pljačka i svgava Šamšuditanu poslednjeg amoritskog cara, što je otvorilo put Kasitima koji 1593. pne. zauzimaju Vavilon i osnivaju svoju dinastiju. Krajem vlade Muršilisa I počinju krupni ustanci i dezintegracija zemlje. Muršilis I gine u dvorskoj zaveri. Nemiri su potresali državu koja je bila ograničena na teritoriju severno od Taurusa.
U XVI veku država se konsoliduje pod carem Telepinom. On utvrđuje senioratsko nasledstvo prestola, nasleđuje najstariji sin. Određuje kompetencije Panka (gomila, mnoštvo) – aristokratskog veća koje je relikt starinskog rodovsko plemenskog saveta.
U prvo vreme on je predstavljao skup vojnika grada Kušara, da bi kasnije kada organi vojne demokratije gube značaj prerastao u organ vrhovnog saveta vladajuće klase. U njegov sastav su ulazili vladarevi rođaci, prijatelji i vojskovođe. Telepin je Panku dodelio prava da može ograničavati carsku vlast, preispitivati carske sudske odluke koje se odnose na članove carske porodice. Čak je taj savet mogao i da sudi caru. Primena ovih ovlašćenja nije poznata iz izvora, ali je jasno da je jačanjem carske vlasti u kasnijem periodu ovaj savet potpuno izgubio značaj.
Pored Panka u ovo vreme je postojao još jedan državni organ, savet starešina, nazvan Tulija, koji je takođe bio ustanovljen radi ograničavanja carske vlasti.
Telepin je na svom natpisu ostavio instrukcije svojim naslednicima "Ti ne treba da govoriš - ...hoću da je poštedim.-Ti ne treba da praštaš, već pre da uvećavaš!".
Srednjohetitsko carstvo 1500. - 1400. godine p.n.e
Ovaj period se slobodno može nazvati i hetitski mračni, srednji vek, obzirom da je izvorima najneosvetljeniji. Svakako je očigledno slabljenje carstva unutrašnjim nemirima, a smatra se da je uprava prešla na vladare oblasti Hangilbat koji su bili u savezu sa Egiptom.
U ovom periodu dolazi do razvoja carstva Mitani na istoku u reonu gonjeg Eufrata. Mitanski vladari su aneksirali oblast Kisvadnu na jugoistoku Anadolije, kasnije poznatu kao Kilikija, Alepo i Alalah. Posle gubitka osvojenih sirijskih oblasti zbog ratničkih pohoda Tutmesa III, sklapaju prijateljstvo i savez sa njegovim naslednicima Tutmesom IV i Amenhotepom III, što je bio alarm Hetitima da razmisle o svom položaju.
Novohetitsko carstvo 1400. - 1180. godine pne.
U XV veku pne. prednjom Azijom dominira huritsko carstvo Mitani, čije se jezgro nalazilo na reci Habur, levoj pritoci Eufrata. Mitansko carstvo je uspelo da se proširi od Alepa i Alalaha na zapadu, do Nuzi koji se nalazio istočno od Eufrata obuhvatajući Asiriju. Šauštatar, mitanski car, je osvojio Ašur i iz njega odneo zlatna i srebrna vrata u Vašukanu, mitansku prestonicu.
Egipat je za vreme Tutmesa III proširio granice na račun Mitana (car je bio tada Baratarna), do severne Sirije i Karhemiša, ali se za vladavine njegovih naslednika takvo stanje nije održalo. Već za vlade Tutmesa IV i Amenhotepa III dolazi do dinastičkih brakova između Egipta i Mitani zbog jačanja Asirije i Hetitske države. Vojna moć Egipta slabi. Amenhotep III je bio potpuno vojno neaktivan, a Amenhotep IV suviše zauzet verskom reformom i borbom sa Amonovim sveštenstvom u Tebi. Egipat je potresala socijalna kriza.
Krajem XV veka pne. Asirija se izborila za nezavisnost od Mitani koje su potresali dvorski neredi oko preuzimanja prestola. Egipat je bio u opadanju, a na Hetitski dvor je došao sposobni i energični car Šupiluliuma, koji je znao diplomatijom i oružjem da izdigne Hetite, kao pretendente na hegemoniju u regionu.
Prvi pohodi Šupiluliume su bili usmereni na pripajanje oblasti Kisvadne koja se ranije nalazila u okviru mitanskog carstva. Kisvadna je priključena hetitskom carstvu i postala je njena počasna pokrajina. U natpisima stoji da je oslobođena ropstva Hurita.
Koristeći se sukobima Asirije i Mitani, Šupiluliuma je potčinio niz kneževina na severnom Tigru, među njima i Alzu. U kneževinama su vladali ljudi bliski caru koji su bili potpuno pod njegovom kontrolom.
Mitani su potresani nemirima oko preuzimanja prestola. Javljalo se više pretendenata, tako da nisu obraćali pažnju na osvajanje severne Sirije, zemlje Amuru. Šupiluliuma je stigao do livanskih planina potčinivši sebi Karhemiš i Alepo u kojima su vladali njegovi sinovi. Nemogućnost egipatskih vladara, da zbog unutrašnjih borbi, odbrane sirijske posede, izazvalo je prilazak saveza sirijskih kneževa, koji su bili opozicija egipatskoj vlasti, Šupiluliumi. Hetski car je umeo dobro da iskoristi njihovu ogorčenost na velike namete koje su plaćali Egipćanima i nahuška ih da za njega osvajaju oblasti prodirući do Palestine i osvajajući Katnu i Biblos, koji je od vajkada bio bastion egipatske vlasti u tom području. Savez sirijskih kneževa je bio pod vođstvom Azirua, kneza Kadeša. Posle smrti Tutankamona, Šupiluliuma je čak pokušao da diplomatskim putem aneksira Egipat ugovarajući brak Tutankamonove udovice sa svojim sinom. Prema nekim saznanjima hetitski princ je krenuo u Egipat, ali je u Siriji ubijen. Sumnja se da ga je ubio Horemheb, vojni komandant koji je preuzeo presto i osnovao XIX dinastiju.
Dvorski sukobi u Mitani su eskalirali i jedan od pretendenata, Mativaza, je morao da pobegne u Karduniaš(Vavilon) gde je potražio zaštitu kasitskog cara. Međutim, on je tu naišao na hladan prijem i plašeći se da ga ne izruče Asircima, pobegao je u Hatušaš Šupiluliumi. Naravno takvo nešto je bila izvanredna prilika za potčinjavanje carstva na gornjem Eufratu i Šupiluliuma je poslao vojsku koja je zauzela Vašukanu, mitansku prestonicu, odbila Asirce na istok i uzdigla na presto Mativazu, koji je bio vazalan Hetitima. Tako je stvreno veliko Novo hetitsko carstvo koje je za vreme Šupiluliume bilo u zenitu. Veliki osvajač Šupiluliuma je umro od kuge, kao i njegov naslednik Aruvanda II, koja je besnela tim područjem.
Muršilis II, sin Šupiuliume, morao je da ratuje sa Gazgejskim plemenima koja su se spustila sa Pontijskih planina i počela da preplavljuju hetitske oblasti. Ahijava, grčka naseobina na zapadu, je takođe bila aktivna i borbena, a Kilikija i Jermenija su imale separatističke tendencije koje je trebalo suzbiti. On je kugu smatrao kao kaznu bogova za grehe svog oca i pisao je molitve da ih usliši. U to vreme se konsoliduje Egipat pod XIX dinastijom, koja uprkos mnogim teškoćama pokušava ponovo da potčini Siriju i Palestinu. To uspeva za vreme Setija I i Ramzesa II, koji komanduju znatnim trupama usmerenim u pravcu zemlje Amuru.
Muvatal je morao da premesti prestonicu iz Hatušaša južnije, u Dataš, južno od Halisa bliže ratnim poprištima. Egipćani su nadirali kroz dolinu Oronta zauzimajući oblasti. Do sukoba je došlo kod grada Kadeša 1312. godine pne. gde je Ramzes II inteligentno namamljen u klopku od strane Muvatala i razbijen. Hetitski izvori govore o velikoj pobedi kao i egipatski, s tim što u egipatskim postoji jedan bitan momenat spasavanja Ramzesa II od Amona. Gubitak kod Kadeša nije demoralisao Egipćane koji su široko koristili slabljenje Hetitiskog carstva izazvanog dvorskom sukobima između naslednika Muvatala, Hatušiliša III i Urhetišuba. Urhetišub je bio proteran na Kipar – Alašje, zatim je pobegao na egipatski dvor, a Hatušiliš III se popeo na presto koji se tada tresao napadima Asirije koja je zauzimala oblasti Mitana. To ga je nateralo da sklopi mir sa Ramzesom II koji je već stigao do Kadeša u svom drugom sirijskom pohodu. Mir je odgovarao i Ramzesu, jer su u Egiptu tada počeli da se javljaju problemi da libijskim doseljenicima i narodima sa mora koji će odražavati odlike narednog perioda.
Doplomatski sporazum je sklopljen 1296. pne. i podrazumevao je vojni savez protiv neprijatelja i progon političkih zarobljenika, što se odnosilo na Urhetišuba kome se od tada gube tragovi. Hatušiliš III je pokušavao da proširi svoj uticaj na Karduniaš, gde je vladao slabi Kadašman Targ, kasitski vladar. Lobirao je i bezuspešno nahuškavao Vavilon na sukob sa Asirijom. Asirija je osvojila Mitansku teritoriju i pokazivala pretenzije na zapad.
Tutdžalija IV, Muvatalijev brat od strica, morao je da ratuje na više strana. Poveo je jedan pomorski pohod na Kipar, ali strah od Asirije na istoku i Ahijave na zapadu nije jenjavao. Hetite je potresala glad, pa se u egipatskim izvorima može pronaći da je naslednik Ramzesa II Meremptah, slao Hetitima žito.
Poslednji vladar Šupiluliuma II, sin Tuthalije IV, je ostao bez 30000 vojnika kada ih je zarobio Asirac Tukultininurta, što je uticalo na Hetite da nagovore svoje sirijske saveznike da prekinu odnose sa Asirijom. Na zapadu je Ahijava postajala prilično ratoborna. Osvojila je tri hetitska savezinka. Tamošnje oblasti hetitskog carstva su se odcepljivale. "Narodi sa mora" su preplavili čitav region. Srušili su Hatušaš i carstvo se raspalo na niz sitnih kneževina. Asirci su sa istoka takođe uticali na pad Hetita i brzo potčinili rascepkane kneževine. Stanovništvo se ubrzo asimilovalo. Ipak neke kneževine su odolevale, Karhemiš je zauzet tek u VII veku od strane Sargona II Asirskog.
Bitka kod Kadeša
Ruševine Hatusa u današnjoj Turskoj
Bitka kod Kadeša, 1296. pne. je prva bitka u istoriji čovečanstva koja se može rekonstruisati. Ramzes II je rešio da uništi Hetitsku državu. Cilj mu je bila najveća hetitska država u Siriji - Kadeš. U to vreme hetitskom državom je vladao Muvatali.
Ramzes je prvo napravio niz opskrbnih baza na Sredozemlju, u Fenikiji. Sakupio je 20.000 ljudi i podelio ih u četiri zbora, nazvanih prema Rau, Amonu, Sutehu i Ptahu, odnosno glavnim egipatskim bogovima.
Muvatali je takođe sakupio 20.000 ljudi, tako što je sklopio saveze sa kraljevima Arzava, Naharine, Karkemiša, Halpe i Kadeša (važno je napomenuti da je država bila decentralizovana, odnosno da su članovi kraljevske porodice i drugi ljudi upravljali određenim oblastima, kraljevinama u kraljevini).
Ramzesove četiri vojske su nastupale dolinom Oronta. Prvo je išla Amonova, koju je sam Ramzes vodio. dva kilometara iza nje je išla Raova, na udaljenosti od sedam kilometara Ptahova i na udaljenosti od deset kilometara vojska boga Suteha.
Mavatali je pešadiju (u koju verovatno nije imao poverenja) ostavio da brani sam Kadeš, a kočije su išle u borbu.
Pred Kadešom su Egipćani uhvatili nekoliko hetitskh vojnika koji su rekli da su begunci i da je hetitska vojska od straha uzmakla na sever u reon Tunipa i Alepa. I stvarno, došli su do napuštenog logora, i Amonova i Raova vojska je sela i odmorila se.
Međutim izjava je bila ratno lukavstvo. Muvatali je zaobišao Amonovu i Raovu vojsku. Posle još jednog preslušavanja, uhvaćeni hetitski vojnici su priznali da je u pitanju lukavstvo, i da je Muvatali upravo obišao Amonovu i Raovu vojsku. Ramzes je poslao glasnike ka Raovoj vojsci, koja je bila isto kao i Amonova nepripremljena, ali je bilo prekasno. Muvatali je došao, i uništio Amonovu i Raovu vojsku u jednom napadu.
Samo se Ramzes izvukao sa šačicom vojnika. Krenuli su ka opskrbnim bazama, i tu ih je presrela jedna vojska, i taman što je Ramzes napeo luk, shvatio je da je u pitanju njegova vojska. Privukao se Hetitima koji su kupili plen, i zajedno sa Ptahovom vojskom napao. Muvatali je poslao još hiljadu bojnih kola, ali bilo je to previše da bi se moglo lako manevrisati. Ta, nova bitka se završila nerešeno. Egipćani su pretrpeli strašne gubitke, ali su izdržali. Muvatali je sa pešadijom čekao kod Kadeša, ali je Ramzes iskoristio mrak i odstupio.
Posle bitke Ramzes se odrekao planova za uništenje hetitske države i sklopio sa Muvatalijevim naslednikom Hatušilijem III „ugovor o večnom miru i prijateljstvu“.
Dostignuća
Oslobođenje Šupilulijuma II, poslednjeg poznatog vladara Hetitske imperije
Pretpostavlja se da na hetitskom „heth“ znači srebro. Oni su bili poznati kao izuzetne zanatlije, pogotovo u radu sa metalima. Rukotvorine hetitskih zanatlija i danas izgledaju odlično. Zanimljivi su ceremonijalni srebrni pehari u obliku životinja, koje su simbolizovale božanstva.
Ipak, najvažnije je dostignuće obrada gvožđa, koje im je donelo prevlast na bojnim poljima. Prvo gvozdeno oružje je izradio hetitski zanatlija.
Ipak, nije im samo gvožđe donelo prevlast, nego i usavršene bojne kočije, koje su činile osnovu hetitske vojske, a i pogodovali su bitkama u pustinjama (na žalost, kočije im nisu mogle doneti prevlast u planinskim oblastima). Te kočije su bile lakše od svih drugih, bolje napravljene, i imale su tročlanu posadu: kočijaša, štitonošu i strelca. Kod kočija drugih haroda, strelci su sami morali da se brane.
Jezik i pisma
Prvi pokušaji proučavanja hetitskih pisanih spomenika učinjeni su tek u 19. veku. Francuz Teskje je posetio Bogazkeju (Hatušaš) i izdao spomenike koje je tamo našao. Krajem 19. veka počelo se sa prvim arheološkim iskopavanjima, Gijom i Pero su 1862. godine sproveli prvu arheološku ekspediciju u Bogazkeji i izdali spomenike koje su pronašli. Početkom 20. veka Vinkler i Makridi - Beja su preduzeli obimnije radove na iskopavanju starog Hatušaša.
Tokom različitih iskopavanja u Kapadokiji su pronađeni brojni natpisi na klinopisu, preuzetom od asiraca, i hijeroglifima, koji su bili autohtono pismo, koji nisu odmah dešifrovani. Češki teolog i semitolog Bežik Hrozni se 1915. zainteresovao za hetitske spomenike. Prva pretpostavka je bila da su Hetiti semitskog porekla, jer se u tekstovima susreo sa nekim semitskim rečima koje su preuzete od semita, što je otežavalo dešifrovanje, kasnije je shvatio da su indoevropljani. Tekst uz pomoć koga je dešifrovao hetitski klinopis glasi : ...i hleb ćete jesti i vodu ćete piti... 1916. je izdao monografiju o hetitskom jeziku. Nešto kasnije uspeo je da pročita i hjeroglifske natpise.
Religija
Na religiju Hetita jako je uticalo nasleđe Proto Hetita, odnosno Hata, od kojih su preuzeli praznike, kultne predstve. Jezik Hata je bio liturgijski jezik Hetita. Religija je izrazito politeističkog karaktera. Panteon je brojao preko stotinu božanstava. Mnoga božanstva su bila posledica sinkretizma sa vavilonskim, huritskim i kananskim božanstvima. Hijeroglifi su korišćeni u religiozne svrhe. U vreme jake carske vlasti, za vreme novohetitskog carstva, jedno od glavnih svetilišta je bilo u Jazilikaji, tu je Tuthalija 4 podigao hram posvećen za 12 bogova. Druga bitna svetilišta bila su Arina (Arina je bila boginja sunca) i Nerik. Često su preuzimali božanstva i kultove pobeđenih naroda.
Božanstva su uglavnom bila antropomorfna mada je imalo i zoomorfnih. Imala su više funkcija. Neka su predstavljana hermafroditno u haljinama i sa krilima, poput anđela. Nije postojalo vrhovno božanstvo, a zlim božanstvima su prinošene najveće žrtve. Hetiti su bili izuzetno sujeveran narod, proricanje budućnosti su preduzeli od Vavilonaca (proricanje po letu ptica, po snovima, iz utrobe životinja). Bavili su se magijom.
Najpoštovaniji je bio bog oluje i groma Tešub, koji je bio božanstvo Hatušaša. Veći gradovi su imali svoja božanstva. Žena Tešuba bila je boginja sunca Hepat. Bog vegetacije, vavilonskog porekla (princip Tamuza ili egipatskog Ozirisa) bio je Telepin. Agniš je bio bog vatre i ognja. Apulunaš je bio bog odbrane koga su stari Grci verovatno kasnije preuzeli kao Apolona. Apolon u Homerovoj Ilijadi brani Trojance koji su često bili saveznici Hetitima. Inrar je bio bog muške snage. Rupaš, boginja lova. Jajas je bio bog hodočasnika koga je Hrozni pokušavao da poveže sa jevrejskim bogom Jahve. Postojala su manja božanstva mora, neba, oblaka, planina, hladnoće, vetra, reka, žitarica, voća...
Po prvi put u istoriji se susreće formulacija greha prema božanstvu, povezana sa ritualom očišćenja.
Od 14. veka pne.. vladar se identifikuje sa božanstvom. On je bio vrhovni sveštenik, a dvor projekcija sveta bogova na zemlji.
