Karakala

Karakala, punim imenom na rođenju Lucije Septimije Basijan (lat. Lucius Septimius Bassianus), koje mu je u dobi od sedam godina promenjeno u Marko Aurelije Antonin (lat. Marcus Aurelius Antoninus) da bi se učvrstila veza s porodicom Marka Aurelija, kasnije nazvan Caracalla po galskoj tunici koju je nosio i koju je uveo u modu, rođen 186. godine, stupio na presto 211. godine, umro 217. godine, bio je rimski car, sin i naslednik Septimija Severa.

Karakala je bio rođen u Lugdunu (današnjem Lyonu) u provinciji Galiji. Nakon smrti svoga oca Septimija Severa Karakala je bio proglašen za cara zajedno sa svojim mlađim bratom Getom. Karakali je tada bilo 22 godine, a Geti 21 godina života. Već u decembru 211. godine, međutim, Karakala je ubio svoga brata i naredio pogubljenje mnogih njegovih pristalica. Prema istoričaru Dionu Kasiju, u tim je progonima smrtno stradalo više od 20.000 ljudi.

Karakala je bio karikatura svog oca: nasilan, megalomaničan, pun kompleksa i, osim toga, okrutan i predan razvratu. Uza sebe je zadržao vitezove i pravnike koji su pod njegovim ocem upravljali carstvom, ali je u još većem stepenu sledio militarističku i egalitarističku politiku svog oca. Dodatno je povećao vojničke plate i istovremeno započeo skup građevinski program, koji je brzo opustošio bogatstvo koje mu je ostavio otac. Između ostalog, Karakala je podigao velelepne terme nedaleko od Rima, čiji ostaci i danas postoje ("Karakaline terme"). Primorao je senatore da plaćaju visoke kontribucije, udvostručio je poreze na nasledstvo i oslobađanje robova, i često je zahtevao aurum coronarium (priloge u zlatu), čime je upropaštavao gradski srednji sloj. Da bi se izborio s posledicama opšteg porasta cena, kao i cenom održavanja veće i bolje plaćene vojske koju su stvorili njegov otac i on, izdao je nov srebrni novac, antoninianus. Taj je novac trebalo da u dvostrukoj vrednosti zameni stari denarij, premda je sadržavao samo za oko 50 odsto veću količnu plemenitih metala.

Godine 212. izdao je Karakala edikt nazvan Constitutio Antoniniana, kojim su dodeljena rimska građanska prava svim slobodnim ljudima u Rimskom carstvu. Dion Kasije, jedini istorijski izvor koji sugeriše Karakalin motiv za univerzalno dodeljivanje građanskih prava, kaže da je time trebalo da se uvećaju prihodi tako što će se poreske obaveze, koje su ranije bile ograničene samo na Rimljane, proširiti na nove delove stanovništva.

Premda se nije isticao vojničkim kvalitetima, Karakala je za svog idola uzeo Aleksandra Velikog, kome se veoma divio, te se upustio u aktivnu spoljnu politiku. Uspešno se borio protiv teutonskih plemena na gornjem Dunavu, između ostalih s Alemanima, kao i s Kaprima na srednjem Dunavu, koji su se tada prvi put pojavili. Često je vojne operacije mudro kombinovao s pregovorima, a varvarima je davao novac (u čvrstoj valuti), izazivajući tako veliko nezadovoljstvo. Ambicija mu je bila da trijumfuje na istoku, kao njegov heroj Aleksandar, te kao Trajan i njegov vlastiti otac. Napao je Armeniju i Adijabenu i zauzeo Ozroenu u severozapadnoj Mesopotamiji, pripojivši je onom delu Mesopotamije koji je zauzeo Septimije Sever. Aprila 217. godine, dok je predvodio ekspediciju na reci Tigrisu, Karakala je bio ubijen, najverovatnije po naređenju pretorijanskog prefekta Marka Opelija Makrina, koji ga je i nasledio na prestolu.