Prošla je audiciju 1925. godine kod Milana Grola i Milana Kašanina i primljena za člana drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Ostvarila je preko 150 uloga. Statust prvakinje Narodnog pozorišta stekla je 1936. godine, radila je do penzionisanja 1959. u Narodnom pozorištu. Poslednji put se pojavila na pozorišnoj sceni 21. aprila 1965. godine, kao gošća u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na svetskoj prapremijeri Mrožekovog dela „Tango“. Tog dana, na scenu JDP-a izašao je glumački ansambl u sastavu: Ljubiša Jovanović, Blaženka Katalinić, Nevenka Urbanova, Snežana Nikšić, Slavko i Nikola Simić i Marko Todorović.
Neke od najznačajnijih uloga koje je ostvarila su: Lola Montez („Opčinjeni kralj“), Baronica Kasteli - Glembaj („Gospoda Glembajevi“), Gospođa Erlin („Lepeza ledi Vindermir“), Julija („Obožavana Julija“), Serafina („Tetovirana ruža“).[1]
„Za predratnu generaciju gledalaca ona je žena „erotske inteligencije“, femme fatale svoga doba, ta Gospođica Alvares, Jarmila Janska, Džil, Žanina, Lucija Silva, Melita, a za nas posleratnu generaciju Nušićeva Rina, Krležina Barunica Kasteli, Vajldova Ledi Vindermir, Ratiganova Hester Kolijer, Sovažonova Obožavana Julija i Serafina Tenesija Vilijamsa.“ (Jovan Ćirilov)
U poslednjim decenijama života bavila se pisanjem svojih uspomena. Godine 2000. objavila je knjigu Svici koji slovima svetle u sopstvenom izdanju (sa predgovorima akademika Dejana Medakovića i reditelja Miroslava Belovića), a 2006. u ponovljenom izdanju (izdavač Narodno pozorište u Beogradu).[2]. Tokom aprila i maja 2006. u Univerzitetskoj biblioteci trajala je izložba posvećena Hugu Klajnu, na predavanju „Glumci o reditelju Klajnu“ 4. maja 2006. učestvovala je pismenim saopštenjem koje je pročitao Predrag Ejdus.[3].
Nagrade
Dobila je nagradu Vlade Srbije za ulogu Rine u Nušićevom „Pokojniku“, zatim prvu nagradu na Festivalu radio i TV drame u Ljubljani za radio monodramu „Liptonov čaj“ 1964. godine.[1] Glumačku nagradu „Dobričin prsten“ dobila je 1984. Jedan je od dobitnika nagrade akademije „Ivo Andrić“ za 2005. godinu.
Godine 1994. u Galeriji SANU otvorila je izložbu povodom 125 godina Narodnog pozorišta.
Zanimljivosti
Najveći deo svog života, i umetničkog veka, posvetio je Nevenki Urbanovoj njen sudrug, družbenik, „prijatelj do poslednjeg daha, akademski slikar Dimitrije Diško Marić. Posvetio joj je i svoje suptilne slike nežnog kolorita, kao što je bila nežna i njegova ljubav prema Nevenki.“ (Jovan Ćirilov).[4].
Kad je umrla, bila je u tom momentu najstarija srpska glumica. Po njenoj želji vest o smrti objavljena je tri dana kasnije, 10. januara, nakon što su obavljeni kremacija i sahrana. Vest o njenoj smrti objaviljena je u Drugom dnevniku RTS 10. januara 2007.
Izvori
↑ 1,01,1Ko je ko u Srbiji 1991, Beograd 1991. strana 503, tekst „Urbanova S. Nevenka“
