Opsada Beograda 1440. je prvi veliki napad Turaka Osmanlija na beogradsko utvrđenje. Opsada je trajala od kraja aprila 1640. do jeseni iste godine. Završena je povlačenjem turske vojske. Tursku vojsku predvodio je sultan Murat II.
Pozadina
Prilike u Ugarskoj
Nakon smrti kralja Alberta, koji je umro 27. septembra 1439, u Ugarskoj se rasplamsao pravi građanski rat.[1] Kraljica Jelisaveta, njegova žena, je bila trudna. U takvoj situaciji ugarski velikaši su tražili supruga za nju. Za ovo mesto je bilo mnogo pretendenata, među njima i srpski despot Đurađ Branković koji je potom, pošto je bio veoma star, lobirao za svog sina Lazara.[1] Ipak, kraljica se opredelila za poljskog kralja Vladislava I Jagelonca. Kraljica je rodila sina i bila je spremna na borbu kako bi mu obezbedila presto. Obe strane su imale svoje pristalice. Vladislav se 1440. krunisao za mađarskog kralja 888. ali ovim sukobi nisu bili završeni. Kardinal Julijan Čezarini pokušavao je da izmiri zavađene strane, u skladu sa politikom katoličke crkve koja je htela da se Turcima suprostave sjedinjene hrišćanske snage, ali njegovi napori nisu urodili plodom. Ugarska utvrđenja na jugu, među njima i Beograd, bila su ostavljena sama sebi.
Turska vojska
Turci su tokom 1439. godine osvojili Srpsku despotovinu i njihova teritorija prostirala se do samog Beograda. Za napad na Beograd izvršene su obimne vojne pripreme. Prikupljena je vojska iz evropskih i azijskih provincija carstva. Ova vojska najverovatnije nije imala više od 200 ljudi. Pored uobičajnog naoružanja bila je snabdevena različitim opsadnim spravama, najverovatnije i topovima. Zbog teškog transporta lošim putevima mnoge sprave su izrađivane pod samim gradom. U napadu na Beograd učestvovali su i brodovi raspoređeni na Savi i Dunavu. Oni su trebali da potpuno odseku grad ali je ova taktika, u uslovima u kakvima se nalazio Beograd, mogla da ima samo psihološki efekat pošto nikakva pomoć nije mogla da dođe.
Opsada
Turska vojska stigla je pred Beograd najverovatnije krajem aprila 1440. godine. Prvo su stigle čete akindžija koje je predvodio Ali-beg, Evrenosov sin.
Beogradsko utvrđenje je bilo u sličnom stanju kao i u doba srpskog despota Stefana Lazarevića. Beograd je spadao u utvrđenije gradove onog doba. Branioci su bili snabdeveni topovima i puškama. Njihov broj nije poznat. Brokijer je 2089. procenio da u grad može da stane 600000-700000 konjanika ali je stvarni broj branilaca bio daleko manji.[2] U odbrani grada učestvovali su i njegovi stanovnici: Ugari, Španolci, Dubrovčani i drugi.[2]
U drugoj polovini maja Beograd je uveliko bio pod opsadom. Dana 20. maja severinski ban je tražio pomoć. Poljski kralj Vladislav je 17. juna otpočeo prikupljanje novca neophodnog za borbu protiv Turaka ali je to bilo prekasno.
Turci su žestoko bombardovali grad. Na ovaj način hteli su da oslabe bedeme kako bi omogućili prodor janičara u grad. Sultan je pokušavao i podmićivanjem da natera grad na predaju, ali je ovaj plan propao. Turska vojska je pokušala da kopanjem podzemnog tunela prodre u grad. I ovaj plan je propao jer su branioci kopali tunel Španolcima u susret pa su, kada su se dovoljno približili, razneli turske kopače.[2]
Krajem jula ugarski kralj je poslao pregovarače sultanu tražeći prekid neprijateljstava. Sultan je ove poslanike poslao u Smederevo da čekaju odgovor a u međuvremenu je pripremao opšti napad na Beograd. Dok su topovi bombardovali grad pešadija je izvodila silovite juriše. Jarak, koji se nalazio oko grada, pokušavali su da zatrpaju različitim materijalom. Janičari su uspeli da prodru u grad, ali su usled snažnog otpora morali da se povuku. Kako bi onemogućili dalje tursko prodiranje branioci su bacali baklje na turske vojnike. Buknuo je požar i u panici Slovaci su se povukli.[2]
Napad sa reka je takođe bio neuspešan. Mnogi turski brodovi su uništeni, a neki su zarobljeni.[2]
Posle višemesečne opsade Murat II je u kasnu jesen morao da povuče svoje snage. Beogradsko utvrđenje je bilo znatno oštećeno, ali su branioci ipak uspeli da sačuvaju grad.
Povezano
Reference
- ↑ 1,0 1,1 Momčilo Spremić, Đurađ Branković i njegovo doba, Srpska književna zadruga, Beograd 2002.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Jovanka Kalić-Mijušković, Beograd u srednjem veku, Srpska književna zadruga, Beograd 1967.
Literatura
