Papir ili hartija je sloj tankih celuloidnih vlakana koji uglavnom služi za štampanje, pisanje i crtanje. Pravi se raznih oblika i formata, kao i raznih boja.
Najbolji papir se pravi od biljaka koje sadrže mnogo celuloze u svojim vlaknima ili od krpa od prirodnih materijala kao što su pamuk i lan. Kinezi su tvrdili da im je jeftinije da proizvode hartiju nego svilu i da je ona pogodnija za pisanje od traka drveta ili bambusa, naročito za neke dugačke knjige. Na zapadu je papir zamenio pergament kao najpogodnija podloga za pisanje.
Počeci
Hartiju je izmislio Kaj Lun, dvorjanin kineskog cara Vu Dija. Proizvodili su ga od bambusa, lubja i krpa razmočenih u vodi. Oni su tokom 700 godina držali u tajnosti način proizvodnje hartije, sve dok muslimani za nju nisu saznali od jednog od zarobljenih Kineza nakon bitke kod Talasa 751.
Kako tvrdi Sa'alebi (umro 1038.), borba između Zijada ibn Saliha i turskih vladara, ojačanih snagama njihovih Kinakineskih saveznika, izbila je oko 752. godine u blizini reke Taraz na severu Mesopotamije. Ta Oblast se u tradicionalnoj islamskoj literaturi nazivala Turkestan zato što su tu pretežno živeli narodi turskog porekla. Po završetku borbe, Zijad je sa sobom poveo i grupu kineskih zarobljenika, među kojima je bilo i onih koji su dobro poznavali proces proizvodnje kineskog papira. Oni su se kasnije nastanili u Samarkandu, gde su razvili zanat kojim su se tradicionalno bavili. Proizvodnja kineskog papira od tada je postala sve učestalija, a zanatlije koje su se bavile tim zanatom bile su sve slavnije i poznatije. Iako se proizvodnja kineskog papira veoma brzo širila u drugim gradovima u kalifatu, ipak proizvođači „samarkandskog papira”, kao prvog oblika papira u islamskoj civilizaciji, zasvagda su očuvali svoju slavu i tradiciju.[1]
Potom se ovo saznanje proširilo i na Evropu i radionice za izradu papira pojavile su se svuda gde je bilo dovoljno vode za proizvodnju papira. Oko 800. u Bagdadu se pravi prva fabrika papira. Proizvodnja se širila preko Sirije i Egipta na Siciliju i u Andaluziju. Tako se u 11. veku papir proširio Evropom i zamenio skupoceni i retki papirus i pergament.
Proizvodnja papira
Pravljenje papira na kineski način
Kao sirovinu, Kinezi su koristili koru duda ili bambus, Evropljani su koristili stare krpe od pamuka i lana, dok se danas drveta tačnije od celuloze. Papir je izrazito značajno doprineo prosveti i nauci. Pronalazak papira smatra se jednim od pokazatelja početka novog veka. Koristi se u razne svrhe i može se naći u raznim oblicima.
Bambus — sirovina na istoku
Osnovno sredstvo za ručnu proizvodnju hartije je kalup za zahvatanje natopljene pulpe. Dobri kalupi sa istoka su lepo izrađeni i imali su okvir sa šarkama za držanje sita. Majstor naizmenično spušta i izvlači kalup iz bazena i lagano ga trese da bi se pulpa raširila po situ. Stezaljke se zatim otvore, a sito se izvadi. Kalupi na zapadu imaju sito od tanke žice umesto bambusa.
Majstor stavlja kalup u bazen, pulpa se skuplja na kalupu, a tečnost se cedi ostavljajući na situ veoma tanak sloj vlakana. Ceđenje se radi kada vlakna naprave vlažan list papira. Listovi se slažu jedan preko drugog, a voda se cijedi pritiskom kamena ili pomoću prese koja liči na štamparsku. Islamski majstori prvi su napravili hartiju u boji. Oni su na nju nanosili čak i zlatne ili srebrne začkice. Danas imamo hartiju u svim mogućim bojama. Naročita hartija kao ona što su je pravili muslimani može se koristiti za pisanje diploma ili svjedočanstava.
Izvori
↑ Ali Akbar Velajati (2016). Istorija kulture i civilizacije islama i Irana (Preveo s persijskog dr Muamer Halilović). Centar za religijske nauke „Kom”. Beograd (стр. 111-112.)
Literatura
Burns, Robert I. (1996). „Paper comes to the West, 800−1400”. u: Lindgren, Uta. Europäische Technik im Mittelalter. 800 bis 1400. Tradition und Innovation (4th izd.). Berlin: Gebr. Mann Verlag. str. 413–422. ISBN3-7861-1748-9.
Tsien, Tsuen-Hsuin (1985). Paper and Printing. Joseph Needham, Science and Civilisation in China, Chemistry and Chemical Technology. Vol. 5 part 1. Cambridge University Press.
Ali Akbar Velajati (2016). Istorija kulture i civilizacije islama i Irana (Preveo s persijskog dr Muamer Halilović). Centar za religijske nauke „Kom”. Beograd (стр. 87-118.)
