U novembru 1991, specijalni predstavnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Sajrus Vens predložio je plan kojim bi Krajina bila demilitarizovana (oružje pohranjeno u skladišta po sistemu „dvostrukog ključa“) i koju bi potom štitile mirovne snage Ujedinjenih nacija („plavi šlemovi“) koje bi bile raspoređene na čitavoj njenoj teritoriji dok bi se vodili politički razgovori a na srpskim područjima inače očuvan status kvo.
Milan Babić se snažno usprotivio ovom planu i SAO Krajina je 19. decembra 1991, datuma kada je nemački ministar inostranih poslova Hans-Ditrih Genšer objavio da će Nemačka priznati nezavisnost Hrvatske, preimenovana u Republiku Srpsku Krajinu, kojoj su se u februaru 1992. pridružile i srpske oblasti iz istočne Hrvatske. Babić je od Srpske skupštine Krajine tražio da odbaci Vensov plan, ali neuspešno, jer je plan podržavao Milošević, koga su kasnije zapadne sile proglašavale za „faktora mira i stabilnosti na Balkanu“. Milošević je smatrao da su srpski ciljevi u Hrvatskoj ostvareni i želeo da povuče JNA pred dolazeći rat u Bosni i Hercegovini. Babić je gurnut u stranu, a Milošević ga je zamenio Goranom Hadžićem iz istočne Slavonije, koji je generalno viđen za njemu daleko poslušniju figuru.
Mirovni razgovori koji su vođeni po usvajanju Vensovog plana nisu dali rezultate, a haška presuda Babiću tvrdi kako nesrpskim izbeglicama ne samo da nije dozvoljavan povratak već se uništavanjem njihovih sela, kulturnih i istorijskih znamenja činilo sve kako do njega nikada ne bi došlo. Babić je svedočio kako je ova politika sprovođena preko srpske tajne policije iz Beograda kojom je upravljao Milošević, za kojeg je takođe tvrdio da je u potpunosti upravljao krajiškom administracijom i oružanim snagama; Milošević je ove navode negirao, tvrdeći da ih je Babić izmislio „u strahu“.
