Од 1918. године студирао је вајарство на Високој школи за уметност и уметнички обрт у Загребу, код Рудолфа Валдеца и Роберта Франгеша, а када је она 1922. године претворена у Краљевску академију за уметност и обрт, наставља студије код Ивана Мештровића. Пошто је дипломирао, као стипендиста француске владе, 1924. године, одлази у Париз где студира у Школи за примењену уметност фр.École des Arts décoratifs (1924—26) и на Академији лепих уметности фр.Academie des Beaux-Arts. Године 1925. излаже у Салону француских уметника и 1926. у Салону независних.
По повратку у Загреб учествује на изложбама графике 1926. и 1927. године. Исте године самостално излаже скулптуре и у Салону Галић у Сплиту. Године 1929. налази се међу оснивачима ликовне групе „Земља“ и бива изабран за њеног потпредседника. Са „Земљом“ излаже 1929, 1931. и 1932. године у Загребу, 1931. у Паризу, а од групе се раздваја 1933. године. Упоредо се његови радови излажу у Барселони 1929. године, Лондону и Београду1930. године.
О тридесетих година интензивира своје бављење јавним споменицима, започето још 1928. године. Учествујући и често побеђујући на бројним јавним такмичењима за споменике широм света, стиче углед који ће га укључити у колективну свест као мајстора споменика, посебно коњаничких, па му је на крају додељен статус првог државног кипара. Године 1940. постао је дописни члан Југословенске академије знаности и уметности, а током рата [тражи се извор]извајао је бисту усташког поглавника Анте Павелића[1][2][3]. Године 1943, пребегао је партизанима.
1946. године постаје професор (а касније и ректор) Академије лепих уметности у Загребу, а 1947. године је проглашен за мајстора вајарства. Редовни члан ЈАЗУ постаје 1949. године и води мајсторску радионицу за вајарство.
Године 1965. постаје дописни члан САНУ, а 1973. дописни члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине у Сарајеву и почасни члан Академије уметности СССР-а у Москви. Године 1970. сва своја дела даровао је родном Клањцу, у којем је 1976. године отворена Галерија Антуна Аугустинчића.
