Династија Сунг (кин: 宋朝, Sòng Cháo) је заједничко име за владаре Кине у периоду од 960. до 1279. године. Први цар из те династије се звао Таицу. За време владавине династије Сунг, Кина се поново ујединила. Главни град царства је био Хангџоу.
Током периода владавине од око 300 година, било је доста сукоба међу супарничким династијама тога доба, тако да се период владавине дели на Северни Сунг (960–1127) и Јужни Сунг (1127—1279).
За време владавине династије Сунг уметност је процветала, такође филозовска мисао. Војно управитељство царских провинција замењено је цивилним. Основани су нови градови да би се што више развила трговина и ојачала привреда. Развијена је технологија производње барута и штампање је било на високом нивоу тако да се са тиме развила и писменост. Поседовање земље и рад у државној служби нису више били мерило успешности појединца. Приватна делатност је добила у развоју.
Кина је 1078. производила 125.000 тона гвожђа и користила је 1 kg по глави становника, док је у Европи у исто време коришћено ½ kg. Главни град Хангџоу је 1200. године имао 400.000 становника.[1]Западна Европа је у то време имала само два града са више од 100.000 становника Париз и Венецију.
Крајем 9. века велики је сељачки устанак готово уништио средишњу власт династије Танг. Кина је подељена на 10 држава с малим остатком царства којим је владало пет династија у низу (тзв. Касни Лианг).
У јануару 960. године, генерал Чао Куанг-јин је извршио државни удар који је искористио Сунг Таи-цу (Тајцу) да се домогне престоља. Вешти војни и политички вођа Тајцу је постао први цар нове династије Сунг. Он је успео да уједини Кину и уништи претњу са севера, али династија Сунг никада није повратила под своју власт Анам (северни Вијетнам), а китанска држава Лиао још увек је заузимала гранична подручја на североистоку где су основали своје царство у Манџурији и унутрашњој Монголији. На северозападу су Тагнути основали снажно царство Си Сја. Та су подручја остала под страном влашћу до 1368. године.
Нова држава била је разједињенија него што је била у време династије Танг, а и војно слабија. Међутим, „Царски испитни систем” још је више поједностављен и установљена је управа чиновника по заслузи. То је било и раздобље брзог привредног развоја. У раздобљу од 750. до 1100. становништво се готово удвостручило, углавном због ширења узгоја риже (која потиче из југоисточне Азије) у средишњој и јужној Кини што је довело до стварања вишкова хране.[2] Ово повећање броја становника је био разлог што се средишња власт повукла из свестраног и темељног управљања трговином и она је препуштена слободном тржишту. Трговина је надаље досегла виши ниво употребом папирног новца, те великом концентрацијом трговине око прве престолнице Сунга, Кајфенга. Кајфенг је био и средиште система канала (Велики канал) и мреже цеста државе Сунг.
Јужни Сунг
Династија Сунг морала је да плати цену за своју слабу обрану. Године 1126 – 1127Ђурђи Ђин су освојили северну Кину (Династија Ђин (1115—1234). Подручје династије Сунг ускоро је сведено на средишњу и јужну Кину и опстајало је само плаћајући велики данак овим Татарима.
Без обзира на то што је родно место кинеске културе у долини Жуте реке припало страним освајачима, југ се и надаље економски развијао. Становништво од 60% укупне кинеске популације се и даље повећавало[2], трговина и индустрија су цвале, а нова престолница, Хангџоу, постала је несумњиво највећи град на свету с око 400.000 становника. Кина је у 13. веку била насељенија и богатија од тадашње Европе. Западна Европа је тада имала само два града с више од 100.000 становника, Париз и Венецију.
Јужни Сунг је значајно ојачао своју морнарицу како би обранио своју морску обалу, али и како би спровео неколико поморских мисија у иностранство. Како би се одупрли северњачкој династији Ђин династија Сунг је развила нову војну технологију употребе барута.
Пад династије Сунг
У 13. веку дошло је до знатног успоравања развоја. То је углавном била последица огромних разарања и друштвених немира насталих због монголске инвазије Џингис-кана и освајања најпре татарског подручја на северу, које је било под династијом Ђин (1210 – 1234), а потом су напали и Сунг подручја на југу (1235 – 1279). Монгке-кан, четврти велики монголски кан (каган), преминуо је 1259. године током опсаде града Чунгкинга. Његов млађи брат, Кублај-кан, проглашен је великим каном, а 1271. године и кинеским царем[3], иако још није био освојио целу Кину. Након две деценије ратовања, његова војска је на крају уништила војску династије Сунг 1279. године, поновно ујединивши Кину под новом монголскомдинастијом Јуан (1271 – 1368) која је установила нову престолницу на северозападу Кине, Пекинг.
Референце
^Durand, John (1960). „The Population Statistics of China, A.D. 2-1953”. Population Studies. 13 (3): 209—256. JSTOR2172247. doi:10.2307/2172247.
^ абPatricia Buckley Ebrey, Anne Walthall i James B. Palais, East Asia: A Cultural, Social, and Political History, Houghton Mifflin, Boston, 2006., str. 156.-167. ISBN0-618-13384-4
^Morris Rossabi (1988). University of California Press. Berkeley. стр. 115. ISBN0-520-05913-1.
Литература
Adshead, S. A. M. (2004), T'ang China: The Rise of the East in World History, New York: Palgrave Macmillan, ISBN978-1-4039-3456-7 (hardback).
Anderson, James A. (2008), „'Treacherous Factions': Shifting Frontier Alliances in the Breakdown of Sino-Vietnamese Relations on the Eve of the 1075 Border War”, Ур.: Wyatt, Don J., Battlefronts Real and Imagined: War, Border, and Identity in the Chinese Middle Period, New York: Palgrave MacMillan, стр. 191—226, ISBN978-1-4039-6084-9
Bai, Shouyi (2002), An Outline History of China (Revised изд.), Beijing: Foreign Languages Press, ISBN978-7-119-02347-2
Bol, Peter K. (2001), „The Rise of Local History: History, Geography, and Culture in Southern Song and Yuan Wuzhou”, Harvard Journal of Asiatic Studies, 61 (1): 37—76, JSTOR3558587, doi:10.2307/3558587
Brose, Michael C. (2008), „People in the Middle: Uyghurs in the Northwest Frontier Zone”, Ур.: Wyatt, Don J., Battlefronts Real and Imagined: War, Border, and Identity in the Chinese Middle Period, New York: Palgrave MacMillan, стр. 253—289, ISBN978-1-4039-6084-9
Cai, Yanxin (2011) [2010], Chinese Architecture, Cambridge & New York: Cambridge University Press (first published by China Intercontinental Press), ISBN978-0-521-18644-5Chan, Alan Kam-leung; Clancey, Gregory K.; Loy, Hui-Chieh (2002), Historical Perspectives on East Asian Science, Technology and Medicine, Singapore: Singapore University Press, ISBN978-9971-69-259-9
Chaffee, John W. (2015), The Cambridge History of China Volume 5 Part Two Sung China, 960-1279, Cambridge University Press
Chen, Yuan Julian (2018), „Frontier, Fortification, and Forestation: Defensive Woodland on the Song-Liao Border in the Long Eleventh Century”, Journal of Chinese History (на језику: енглески), 2 (2): 313—334, doi:10.1017/jch.2018.7
Fairbank, John King; Goldman, Merle (2006) [1992], China: A New History (2nd enlarged изд.), Cambridge; London: The Belknap Press of Harvard University Press, ISBN978-0-674-01828-0
Hansen, Valerie (2000), The Open Empire: A History of China to 1600, New York & London: W.W. Norton & Company, ISBN978-0-393-97374-7
Hargett, James M. (1985), „Some Preliminary Remarks on the Travel Records of the Song Dynasty (960–1279)”, Chinese Literature: Essays, Articles, Reviews (CLEAR), 7 (1/2): 67—93, JSTOR495194, doi:10.2307/495194
——— (1996), „Song Dynasty Local Gazetteers and Their Place in The History of Difangzhi Writing”, Harvard Journal of Asiatic Studies, 56 (2): 405—442, JSTOR2719404, doi:10.2307/2719404
Hartwell, Robert M. (1982), „Demographic, Political, and Social Transformations of China, 750-1550”, Harvard Journal of Asiatic Studies, 42 (2): 365—442, JSTOR2718941, doi:10.2307/2718941
Hymes, Robert P. (1986), Statesmen and Gentlemen: The Elite of Fu-Chou, Chiang-Hsi, in Northern and Southern Sung, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN978-0-521-30631-7
Hsu, Mei-ling (1993), „The Qin Maps: A Clue to Later Chinese Cartographic Development”, Imago Mundi, 45: 90—100, doi:10.1080/03085699308592766
Needham, Joseph (1986a), Science and Civilisation in China: Volume 1, Introductory Orientations, Cambridge: Cambridge University Press
——— (1986b), Science and Civilisation in China: Volume 3, Mathematics and the Sciences of the Heavens and the Earth, Cambridge: Cambridge University Press
——— (1986c), Science and Civilisation in China: Volume 4, Physics and Physical Technology, Part 2: Mechanical Engineering, Cambridge: Cambridge University Press
——— (1986d), Science and Civilisation in China: Volume 4, Physics and Physical Technology, Part 3: Civil Engineering and Nautics, Cambridge: Cambridge University Press
——— (1986e), Science and Civilisation in China: Volume 5, Chemistry and Chemical Technology, Part 7: Military Technology; The Gunpowder Epic, Cambridge: Cambridge University Press
Rudolph, R. C. (1963), „Preliminary Notes on Sung Archaeology”, The Journal of Asian Studies, 22 (2): 169—177, JSTOR2050010, doi:10.2307/2050010
Sastri, Nilakanta, K.A. (1984), The CōĻas, Madras: University of Madras
Schafer, Edward H. (1957), „War Elephants in Ancient and Medieval China”, Oriens, 10 (2): 289—291, JSTOR1579643, doi:10.2307/1579643
Sen, Tansen (2003), Buddhism, Diplomacy, and Trade: The Realignment of Sino-Indian Relations, 600–1400, Manoa: Asian Interactions and Comparisons, a joint publication of the University of Hawaii Press and the Association for Asian Studies, ISBN978-0-8248-2593-5
Shen, Fuwei (1996), Cultural flow between China and the outside world, Beijing: Foreign Languages Press, ISBN978-7-119-00431-0
Sivin, Nathan (1995), Science in Ancient China, Brookfield, Vermont: VARIORUM, Ashgate Publishing
Steinhardt, Nancy Shatzman (1993), „The Tangut Royal Tombs near Yinchuan”, Muqarnas: An Annual on Islamic Art and Architecture, X: 369—381, JSTOR1523201, doi:10.2307/1523201
Temple, Robert (1986), The Genius of China: 3,000 Years of Science, Discovery, and Invention, with a foreword by Joseph Needham, New York: Simon and Schuster, ISBN978-0-671-62028-8
Wagner, Donald B. (2001), „The Administration of the Iron Industry in Eleventh-Century China”, Journal of the Economic and Social History of the Orient, 44 (2): 175—197, doi:10.1163/156852001753731033
Wang, Lianmao (2000), Return to the City of Light: Quanzhou, an eastern city shining with the splendour of medieval culture, Fujian People's Publishing House
West, Stephen H. (1997), „Playing With Food: Performance, Food, and The Aesthetics of Artificiality in The Sung and Yuan”, Harvard Journal of Asiatic Studies, 57 (1): 67—106, JSTOR2719361, doi:10.2307/2719361
Yuan, Zheng (1994), „Local Government Schools in Sung China: A Reassessment”, History of Education Quarterly, 34 (2): 193—213, JSTOR369121, doi:10.2307/369121
Bol, Peter K. (1992). "This Culture of Ours": Intellectual Transitions in T'ang and Sung China. Stanford, CA: Stanford University Press. ISBN978-0-8047-1920-9.
Cotterell, Arthur (2007), The Imperial Capitals of China – An Inside View of the Celestial Empire, London: Pimlico, ISBN978-1-84595-009-5
Gascoigne, Bamber (2003), The Dynasties of China: A History, New York: Carroll & Graf, ISBN978-1-84119-791-3
Gernet, Jacques (1982), A history of Chinese civilization, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN978-0-521-24130-4
Rossabi, Morris (1983). China among Equals: The Middle Kingdom and Its Neighbors, 10th–14th Centuries. Berkeley, CA: University of California Press. ISBN978-0-520-04383-1.