Емилијан Чарнић (Чаково, 1914 — Београд, 1995) био је српски богослов, класични филолог и професор Новог завета на Богословском факултету у Београду. Био је ученик Димитрија Стефановића. Теологију је докторирао у Атини. Био је плодан преводилац и егзегета. Његово капитално дело је превод Новог завета.
Биографија
Родио се 28. новембра 1914. године у Чакову (Румунија). Отац му се звао Михаило, а мајка Анка, рођ. Илијевић. По завршетку Првог светског рата, његови родитељи напуштају Чаково јер је село остало у Румунији, и досељавају се у Црепају (Банат), родно место његове мајке. Ту је Емилијан завршио основну школу, а гимназију у Панчеву 1932. године. У јулу 1936. године је дипломирао на Богословском факултету Универзитета у Београду. Исте године уписује студије класичне филологије на истом универзитету, и завршава их 1942. године.
У међувремену је од септембра 1936. до марта 1937. одслужио војни рок, а од јесени 1937. године почео је да ради као вероучитељ у VIII мушкој гимназији у Београду. Од 1939. до јесени 1941. године радио је као вероучитељ у гимназији у Панчеву. Тада је премештен у V мушку гимназију у Београду, а убрзо у II мушку гимназију у Београду. У њој је остао да ради све до 1949. године, иако је након Другог светског рата отпуштен из државне службе.
Превод Новога завета
Бранко Бјелајац у књизи „Свето писмо у Срба“ о Чарнићевом преводу Новог завета пише:
Др Емилијан Чарнић сам се одлучио да преведе Нови завет. Следом којим су настала, прво су објављивана Еванђеља: 1963. године - по Марку, по Јовану 1964. г., по Матеју 1965. г., по Луки 1968. г., а 1969. године објављена су Дела апостолска. Ова издања Чарнић је издао у приватној режији, о свом трошку, а свака књижица садржавала је и кратак уводни текст о самом еванђељу. Године 1972. Библијско друштво је у Љубљани штампало Еванђеље по Јовану, у (пробном) тиражу од двадесет хиљада примерака, што је уобичајен поступак пред издавање целог превода.
Године 1973. Библијско друштво Београд је објавило читав Нови завет са предговором преводиоца, краћим уводима у новозаветне књиге и мањим Речником најважнијих појмова, назива и имена са неколико мапа, у почетном тиражу од тридесет хиљада примерака. Као основ за превод коришћено је осмо критичко издање грчког новозаветног текста Александра Мерка, објављено у Риму 1957. године. За уводне податке о новозаветним књигама и за речник појмова, Чарнић је користио најсавременије грчке, латинске, немачке и енглеске приручнике и коментаре.
Приликом превођења трудио сам се да оригинални текст оживим на српском језику тражећи тачан израз и додајући по неку реч, која се сигурно подразумева - ради што потпунијег и јаснијег смисла - у нади да ће превод корисно послужити сваком читаоцу ове најчитаније књиге.
