XX Олимпијске игре одржане су 1972. године у Минхену, у Западној Немачкој. МОК је одабрао Минхен за домаћина у конкуренцији осталих градова кандидата међу којима су били Детроит, Мадрид и Монтреал. Биле су то друге Игре у историји одржане у Немачкој, након Игара у Берлину 1936. У жељи да се Немачка свету представи као демократска, модерна држава пуна оптимизма, домаћин је за слоган Игара одабрао службени мото "the Happy Games" (на енглеском језику „срећне игре"), за лого су одабрали симболизовано плаво сунце, а по први пут су Игре добиле и службену маскоту, пса названог „Валди“.
Нажалост, Игре се нису показале срећним, већ управо супротно: трагичним. У познатом инциденту су палестинскитерористи из организације зване Црни септембар упали 5. септембра, 11. дана Игара, у олимпијско село, убили двојицу израелских спортиста, а деветорицу узели за таоце. У наставку драме, дошло је до масакра. На минхенском аеродрому, после неуспеле акције спашавања талаца, убијено је свих девет израелских спортиста, петорица терориста и један немачки полицајац. Свет је био у шоку, али су Игре, након 34-сатног прекида, настављене.
На Играма је први пут уведена и церемонија заклетве судија, чиме се желела истакнути непристраност суђења. У спортском програму је такође било промена. Рукомет и стреличарство су се вратили у програм Игара, а уведен је и нови спорт, кајак и кану на дивљим водама.
У такмичарском програму истакли су се следећи спортисти и догађаји:
Марк Шпиц из САД-а је освојио седам златних медаља, оборивши при томе светске рекорде у свим тим дисциплинама. Како је на Играма у Мексику четири године раније већ освојио две златне медаље, тиме је свој укупни број златних медаља с ОИ повећао на 9.
У кошарци је финална утакмица између тимова САД и СССР-а донела незапамћени завршетак. У последњих неколико секунди, при вођству екипа САД 50-49 десило се неколико чудних догађања: прво је време истекло током пређашњег коша (слободних бацања) за САД, али је кош признат и преостале време помакнуто на 1 секунду. Затим је време поновно истекло у покушају напада тима Совјетског Савеза, па су Американци већ славили победу. Међутим, на жалбу Совјета поновно су додане нове три секунде, у којима је Александар Белов успео убацити два поена и тиме донети победу свом тиму. Бројне нелогичности током неколико последњих секунди нису никад разјашњене, иако је МОК чврсто остао при одлуци да је утакмица регуларна. Екипа САД, којој је то био први пораз уопште на Олимпијским играма до тада, одбила је да прихвати сребрне медаље и оне су и данас изложене у Олимпијском музеју у Лозани.
АтлетичарЛасе Вирен из Финске је победио у тркама на 5.000 и 10.000 m (и то на 10.000 m након пада током трке), а тај ће успех поновити и четири године касније на Играма у Монтреалу.
Валериј Борзов, спринтер из СССР-а, је победио на опште изненађење у тркама на 100 m и 200 m. Очекивала се победа неког од атлетичара из САД, а највећи фаворити су били Реј Робинсон и Еди Хејз. Међутим, превидом њиховог тренера добили су погрешну информацију о времену старта трке квалификација на које су затим закаснили и испали из даљег такмичења без пласмана.
Освајачи златне и сребрне медаље у трци на 400 m, Винсент Метјуз и Вејн Колет из САД, су током проглашења победника и извођења химне САД понашали се непримерено. Међусобно се шалећи и играјући се освојеним медаљама нису обраћали пажњу на свечаност тренутка подизања њихове заставе и интонације химне. Због тога им је доживотно забрањен наступ на Олимпијским играма.
.svg){kind=small}
