Небојша Поповић је најзаслужнији за велику експанзију кошарке у бившој СФРЈ. Својевремено дугогодишњи генерални секретар ФИБА, Борислав Станковић, рекао да је „Небојша Поповић био покретач свега“, а један од наших најбољих и најтрофејнијих тренера свих времена Ранко Жеравица „да је Небојша Поповић отац Југословенске кошарке“.
Један је од оснивача Кошаркашког клуба Црвена звезда, са чланском картом бр. 1. Чланску карту са истим бројем је преузела његова ћерка Звездана 2015. године, након обнављања чланства.[2] Личним трудом са осталим ентузијастима попут Боре Станковића подигао је кошеве на Малом Калемегдану, месту где ће Црвена звезда играти дуги низ година, а где јој је и данас седиште. Играчка и тренерска каријера му се преплићу, јер је истовремено и играч и тренер у првим послератним годинама. Учествовао је у освајању 10 узастопних шампионских титула Југославије. Небојша је био капитен и најбољи стрелац Црвене звезде у три сезоне 1946. (65 поена на седам утакмица), 1947. (146 поена у девет мечева — просек 16,2 по мечу, сјајан за то време) и 1949. (163 поена на 18 утакмица). За Црвену звезду је одиграо 58 такмичарских утакмица и постигао 518 поена (просек 8,9 поена по мечу).
Играчку каријеру провео је у Црвеној звезди (1945—1951) а једно време је наступао и за италијанску екипу Галатарзе током 1952. године.
Подједнако успешан био је и као тренер у женској конкуренцији, а са ЖКК Црвена звезда освојио је седам шампионских титула (1946—1952), што га са 17 титула првака државе сврстава у ред наших најуспешнијих тренера свих времена.
ФИБА му је 1997. уручила Орден части, а Међународни олимпијски комитет (МОК) га је одликовао престижном наградом „Спортска универзалност“. У Алкобендасу, предграђу Мадрида, Шпанија, 1. марта2007. године, отворена је Кућа славних Међународне кошаркашке организације. Заједно са још 38 личности било је и 5 кошаркашких играча, тренера, судија и кошаркашких радника из Србије, који су задужили кошаркашки спорт. Међу њима је и Небојша Поповић.
