Роберт Алтман

Роберт Алтман
Роберт Алтман
	Роберт Алтман на Канском фестивалу 1992.
Датум рођења	20. фебруар 1925.
Место рођења	Канзас Сити, САД
Датум смрти	20. новембар 2006. (81 год.)
Место смрти	Лос Анђелес, САД
Веб-сајт	www.robertaltman.com

Роберт Бернард Алтман (енгл. Robert Bernard Altman; Канзас Сити, 20. фебруар 1925 — Лос Анђелес, 20. новембар 2006) је био амерички режисер, сценариста и продуцент.

Учествовао је у Другом свјетском рату као пилот. Након рата студирао је технику на универзитету Мисури, а затим је радио као новинар, пишући и објављујући приче. Године 1946, са Г. В. Џорџом написао је сценарио за филм Тјелохранитељ Ричарда Флајшера, а од 1949. до 1955. године режирао је рекламе и документарне филмове.

На играном филму је као редитељ дебитовао 1955. филмом Делинквенти (енгл. The Delinquents), а 1957. био је коредитељ са Ф. В. Џорџом у Причи о Џејмсу Дину (енгл. The James Dean Story). Ниједан од тих филмова није привукао већу пажњу критике. Потом га је Алфред Хичкок ангажовао у својој ТВ-серији Алфред Хичкок вам представља. Од 1957. до 1967. режирао је неколико епизода серија Бонанца, Луде двадесете и Аутобуска станица. Филму се вратио 1968. и режирао је два наслова осредње вриједности : Одбројавање (енгл. Countdown, 1968) и Тога хладнога дана у парку (енгл. That Cold Day in the Park; 1969).

Филмом M.A.S.H (1970) постигао је велики успјех код критике и публике и освојивши Гран при у Кану када га је већина критичара прогласила најеминетнијим представником модерног америчког филма. Исте године режирао је ексцентричну комедију Брустер Маклауд. У сљедећих пет година режирао је Привиђења (енгл. Images; 1972), Калифорнијски покер (енгл. California Split; 1974), три жанровски јасно профилисана филма - вестерн Коцкар и блудница (енгл. McCabe and Mrs. Miller, 1971), детективски филм Приватни детектив (енгл. The Long Goodbye, 1973). према роману Рејмонда Чандлера као и гангстерски филм Сви смо ми лопови (енгл. Thives like us, 1974). У ове филмове унио је обиљежја свог стила: склоност према разарању америчких митова, успоравање акције наглашавањем атмосфере и психолошке разраде ликова, форсирање случајности чиме се разбија каузалност нарације. Врхунац Алтманове редитељске каријере представља филм Нешвил (1975). Слиједила је креативна стагнација, да би средином деведесетих снимио неколико значајних филмова: Играч (енгл. The Player, 1992); Кратки резови (енгл. Short Cuts, 1993) и Висока мода (1994), a 2001. Госфорд парк.

Младост и каријера

Алтман је рођен 20. фебруара 1925, у Канзас Ситију у Мисурију, као син Хелен (рођене Метјуз), потомка путника са брода Мејфлауер родом из Небраске, и Бернарда Клемента Алтмана, богатог продавца осигурања и аматерског коцкара, који је потицао из породице више класе. Алтманово порекло је немачко, енглеско и ирско;^[1]^[2] његов деда са очеве стране, Франк Алтман старији, англицизовао је писање презимена из „Altmann” у „Altman”.^[2] Алтман је имао католичко васпитање,^[3] али није наставио да прати или практикује религију као одрасла особа,^[4] иако су га називали „неком врстом католика” и католичким редитељем.^[3]^[5] Похађао је исусовске школе, укључујући средњу школу Рокхерст у Канзас Ситију.^[6] Матурирао је на војној академији Вентворт у Лексингтону у Мисурију 1943. године.

Године 1943. Алтман се придружио Ваздухопловним снагама војске САД у својој 18. години. Током Другог светског рата, Алтман је летео на више од 50 бомбардерских мисија као члан посаде на B-24 Либерејтору са 307. Бомбардерском групом у Борнеу и Холандској Индији.^[7]

После отпуста из војске 1946. године, Алтман се преселио у Калифорнију. Радио је на оглашавању за компанију која је изумила машину за тетоважу ради идентификације паса. Ушао је у филмски рад из хира, када је продао сценарио фирми RKO за филм из 1948. под насловом Телохранитељ, који је написао заједно са Џорџом В. Џорџом. Алтманов брзи успех га је охрабрио да се пресели у Њујорк, где је покушао да створи каријеру писца. Након што у томе није успео, 1949. се вратио у Канзас Сити, где је прихватио посао режисера и писца индустријских филмова за компанију Калвин. У фебруару 2012 редитељ Гари Хагинс пронашао је један рани Калвинов филм у Алтмановој режији режији Алтмана, под насловом Модерни фудбал (1951).^[8]^[9]

Алтман је режирао 65 индустријска и документарна филма пре него што га је 1956. године унајмио локални бизнисмен да пише и режира играни филм у Канзас Ситију о малолетничкој делинквенцији. Филм под насловом Деликвенти, направљен за 60.000 америчких долара, купило је предузеће Уједињени уметници за 150.000 америчких долара, и пласиран је на тржиште 1957. године. Мада примитиван, овај тинејџерски експлоатациони филм је садржао основе Алтмановог каснијег рада у виду његове употребе неформалног, натуралистичког дијалога. Са овим успехом, Алтман се преселио последњи пут преселио из Канзас Ситија у Калифорнију. Он је корежирао Џејмс Динову причу (1957). Овај документарац је са журбом пласиран у биоскопе да би се искористила недавна смрт глумца и задовољила потражња следбеника његовог настајућег култа.

Као редитељ познат је по израженој критичности према америчком друштву и преиспитивању вредности друштва у својим филмовима, кадрирању великог броја глумаца у једној сцени и честим покретањем камере.^[10]

Филмографија

Играни филмови

(The Delinquents, Алтманов биоскопски деби, 1956)
(Pot au feu, кратки филм, 1965)
(Girl Talk, кратки филм, 1966)
(The Party, кратки филм, 1966)
(Speak Low, кратки филм, 1966)
(Ebb Tide, кратки филм, 1966)
(Countdown, 1968)
(That Cold Day in the Park, 1969)
M.A.S.H, 1970
Брустер Меклауд (Brewster McCloud, 1970)
Коцкар и блудница (McCabe & Mrs. Miller, 1971)
Images, 1972
Приватни детектив (The Long Goodbye, 1973)
Сви смо ми лопови (Thieves Like Us, 1974)
Калифорнијски покер (California Split, 1974)
Нешвил (Nashville, 1975)
Буфало Бил и Индијанци (Buffalo Bill and the Indians, or Sitting Bull's History Lesson, 1976)
Три жене (3 Women, 1977)
Свадба (A Wedding, 1978)
Квинтет (Quintet, 1979)
Идеалан пар (A Perfect Couple, 1979)
Здравље (Health, 1980)
Попај (Popeye, 1980)
Џими Дин, врати се (Come Back to the Five and Dime, Jimmy Dean, Jimmy Dean, 1982)
Стримерс (Streamers, 1983)
Тајна част (Secret Honor, 1984)
(O.C. & Stiggs, 1984, приказан 1987)
Луди за љубављу (Fool for Love, према комаду Сема Шепарда, 1985)
(Beyond Therapy, 1987)
(Aria, сегмент Les Boréades, 1987)
Винсент и Тео (Vincent and Theo, 1990)^[11]^[12]
Играч (The Player, 1992)
Кратки резови (Short Cuts, 1993)
Висока мода (Prêt-à-Porter, познат и под називом Ready to Wear, 1994)
Канзас Сити (Kansas City, 1996)
(The Gingerbread Man, 1998)
(Cookie's Fortune, 1999)
(Dr. T & the Women, 2000)
(Gosford Park, 2001)
(The Company, 2003)
Кућни пријатељ из прерије, негде и као The Last Show 2006)

Референце

^ Lemons, Stephen. „Robert Altman”. Salon.com. стр. 2. Архивирано из оригинала 8. 12. 2006. г. Приступљено 22. 11. 2006.
^ ^а ^б The Daily Telegraph (22. 11. 2006). „Robert Altman, 81, Mercurial Director of Masterworks and Flops”. The New York Sun. Архивирано из оригинала 29. 09. 2007. г. Приступљено 22. 11. 2006.
^ ^а ^б „The Religious Affiliation of Robert Altman”. Adherents.com. 28. 7. 2005. Архивирано из оригинала 04. 02. 2006. г. Приступљено 22. 11. 2006.
^ "Interview: Robert Altman", The Guardian
^ „Spotlight: Catholics at the Movies”. Catholichistory.net. Приступљено 24. 8. 2014.
^ Butler, Robert W. (5. 3. 2006). „Finally, An Attitude Adjustment: Hollywood's Establishment Now Embraces Rebel Director Altman”. The Kansas City Star. стр. 5.
^ „Famous B-24/PB4Y Crew Members”. B-24 Best Web. 2011. Приступљено 25. 7. 2011.
^ „Fan uncovers Robert Altman's first film”. Content.usatoday.com. 14. 3. 2012. Приступљено 24. 8. 2014.
^ „Robert Altman's Lost Classic: 'Modern Football'”. Forbes. 13. 3. 2012. Приступљено 24. 8. 2014.
^ Вујовић, Марија (2017). „Роберт Алтман”. Кинотека. 1.
^ Kelleher, Ed (1. 11. 1990). „Buying and Booking Guide: Vincent & Theo”. The Film Journal. 93 (10): 38—39. „Powerfully realized study of Vincent van Gogh and his brother Theo marks a return to the mainstream arena for director Robert Altman. Brilliantly acted, splendid film fare should be welcomed in specialty houses and beyond.”
^ Murray, Noel (30. 3. 2015). „Vincent & Theo”. The Dissolve. Архивирано из оригинала 7. 4. 2016. г. „When The Player came out in 1992, it was greeted as a welcome comeback for director Robert Altman, who spent much of the previous decade working small—making filmed plays instead of the ambitious, character-heavy genre reinventions he’d been known for in the 1970s. But Altman actually reclaimed his critics’ darling status two years earlier with Vincent & Theo, a luminous biopic about painter Vincent Van Gogh (played by Tim Roth) and his art-dealer brother (Paul Rhys).”

Литература

Robert Altman Bibliography (via UC Berkeley)
Rafal Syska (2008). Keep the Distance. Film World of Robert Altman. Rabid. ISBN 978-83-60236-36-9. , Cracow.
Caso, Frank (2015). Robert Altman in the American Grain. London: Reaktion Books. ISBN 978-1-78023-522-6.
The director's commentary on the McCabe & Mrs. Miller DVD, while focusing on that film, also to some degree covers Altman's general methodology as a director.
Judith M. Kass. Robert Altman: American Innovator early (1978) assessment of the director's work and his interest in gambling. Part of Leonard Maltin's Popular Library filmmaker series.
The English band Maxïmo Park have a song named "Robert Altman", a b-side to their single "Our Velocity"
The Criterion Collection has released several of Altman's films on DVD (Short Cuts, 3 Women, Tanner '88, Secret Honor) which include audio commentary and video interviews with him that shed light on his directing style.
Charles Warren, "Cavell, Altman and Cassavetes" in the Stanley Cavell special issue, Jeffey Crouse (ed.). Film International. 4 (22): 14—20. 2006. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Rick Armstrong, "Robert Altman: Critical Essays" Actors, historians, film scholars, and cultural theorists reflect on Altman and his five-decade career...(McFarland, February 18, 2011)
Zuckoff, Mitchell (2009). Robert Altman: The Oral Biography. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-307-26768-9.
Description and details on the Short Cuts Soundtrack for more in-depth information about this title.
Helene Keyssar, Robert Altman's America. Oxford, 1991