Титулу је освојила Италија победивши репрезентацију Мађарске са 4:2. Репрезентација Бразила је освојила треће, а репрезентација Шведске четврто место. У утакмици за треће место Бразил је победио Шведску са 4:2.
Најбољи стрелац првенства је био Бразилац Леонидас са 8[1] постигнутих голова.
Квалификације
Одлука ФИФЕ да се светско првенство одржи у Француској примљено је са незадовољством у Јужној Америци где се веровало да ће се светска првенства одржавати наизменично између два континента, а не као сада два пута заредом у Европи. Као резултат тога неки од најјачих националних тимова Јужне Америке су одбиле да учествују на такмичењу, Уругвај и Аргентина. Шпанија није учествовала због грађанског рата који је потресао земљу.
Ово је први пут где су се домаћин и светски првак аутоматски квалификовали на првенство. Са овом традицијом се наставило све до светског првенства у Немачкој 2006., када је укинуто правило да се светски првак аутоматски квалификује.
Првобитно је требало да учествује 16 екипа али је Аустрија после Аншлуса, иако се квалификовала за првенство, повукла своје право учешћа и одустала од такмичења.
Такмичарски део
Првенство је опет одржано у нокаут формату, слично као 1934. и ово је било задње првенство одржано а да није било група.
Пет утакмица првог круга је завршено нерешеним резултатом и играли су се продужеци. И поред тога две утакмице су морале да се понове. Поновљена утакмица између Немачке и Швајцарске је донела изненађење. Швајцарска је победила репрезентацију Немачке са 4:2 и поред појачања које су Немци довели. Неки играчи Аустрије су играли за Немачку репрезентације. У другој поновљеној утакмици Куба је победила Румунију са 2:1 и избацила је са такмичења.
Због повлачења Аустрије са такмичења, Шведска се директно пласирала у четвртфинале где је играла против Кубе и победила са 8:0. Домаћин Француска је поражена у утакмици са Италијом а Швајцарска је послата кући од стране Мађарске. Чехословачка је играла продужетке против Бразила у Бордоу али је Бразил био превише јак, а Чехословаци су били ослабљени повредама, преломима, своје двојице понајбољих играча Неједлија и Планичке и крајњи резултат је био 2:1 за Бразил.
У полуфиналу Мађари су разбили Шведску са 5:1. Друга полуфинална утакмица је била пуно неизвеснија. Бразил је себе сматрао фаворитом против Италије. Чак је свог најбољег стрелца Леонидаса одмарала да би били што спремнији за финале са Мађарима. Италијани су им, међутим, помрсили поразили су их са 2:1. За утеху у утакмици за треће место Бразил је победио Шведску са 4:2 а Леонидас је постао најбољи стрелац шампионата.
Финална утакмица је играна у Паризу, на стадиону Олимпика. Утакмица је почела повољно за Италијане, рано су повели голом Виториа Поце, али су Мађари изједначили за две минуте. Убрзо, Италијани, су повели још једном и до краја првог полувремена резултат је био 3:1 за Италију. Друго полувреме није донело пуно узбуђења. Свака екипа је постигла по још један гол и утакмица се завршила резултатом 4:2. Овим је Италија постала први тим који је успешно одбранио титулу и постао тим са две титуле светског шампиона.
Мусолини је екипи Италије послао телеграм подршке са поруком "Vincere o morire" око чијег садржаја које се надовезале многе приче. Голман Мађарске репрезентације Сабо да би оправдао пораз изјавио, да је плашећи се за живот италијанских фудбалера, пустио противничке играче да му дају голове[3]. Међутим ова голманова изјава никад није узимана озбиљно од стране мађарске јавности.
Убрзо после светског првенства је избио и Други светски рат, тако да је Италија држала титулу још пуних дванаест година што чини у тоталу шеснаест година. Прича се да је трофеј Жила Римеа, који су освојили Италијани, др. Оторино Бараси чувао свих ратних година у кутији за ципеле.[4]
^FIFA је приписала овај гол Леонидасу, али је после 2006. дала Роберту [1]Архивирано на сајту Wayback Machine (16. новембар 2006), Приступљено 25. 4. 2013.