Share to: share facebook share twitter share wa share telegram print page

Хон Сан Су

Хон Сан Су
Датум рођења(1960-10-25)25. октобар 1960. (64 год.)
Место рођењаСеул,  Јужна Кореја
Активни период1996–
Деца1

Хон Сан Су (кореј. 홍상수; Сеул, 25. октобар 1960) је јужнокорејски филмски редитељ и сценариста.

Младост

Хонови родитељи су били власници филмске продукцијске куће Синетел Соул.[1] Хон је полагао пријемни испит и уписао се на позоришни одсек на Универзитету Чунг-Анг у Јужној Кореји. Затим је студирао у Сједињеним Државама где је дипломирао на Калифорнијском колеџу за уметност и занате и магистрирао на Школи Института за уметност у Чикагу.[2][3][4]

Каријера

Хон је као редитељ дебитовао са 35 година у филму The Day a Pig Fell into the Well 1996. Woman is the Future of Man (2004) био је његов први филм који је приказан у конкуренцији на Филмском фестивалу у Кану.[3]

Хонови филмови су такође приказани на Међународном филмском фестивалу у Берлину, Венецијанском филмском фестивалу и филмском фестивалу у Локарну.[5]

Добио је Prix Un Certain Regard на Филмском фестивалу у Кану 2010. за Hahaha, награду Сребрног леопарда за најбољу режију на Међународном филмском фестивалу у Локарну 2013. за Our Sunhi и Златног леопарда на Међународном филмском фестивалу у Локарну 2015. за Right Now, Wrong Then. Његов филм The Woman Who Ran из 2020. освојио му је Сребрног медведа за најбољу режију на 70. Берлинском међународном филмском фестивалу.[6]

Филмски стил

Постоје одређени елементи који се обично налазе у Хоновим филмовима. Типичан Хон филм наглашава тему домаћег реализма са многим сценама смештеним на стамбеним улицама, кафићима, хотелима, школама и на степеништу стамбених зграда.[3] Ликови у филму се виде како шетају градом, пију соју и имају секс. Главни ликови у његовим филмовима су често филмски редитељи или глумци, а сцене се обично састоје од једног кадра, који често почиње и завршава се зумом камере. Буџети за његове филмове у просеку су око 100.000 долара.[7]

Хон је често спонтан када снима, приказује дневну сцену ујутру након снимања и често мења приче током снимања.[3] Ретко припрема сценарије унапред. Уместо тога, Хон почиње са основним упутством и пише своје сцене ујутру на дан снимања, правећи измене током дана.[7] Хон почиње дан снимања у 4 сата ујутро када почиње да пише дијалог за снимање тог дана. Хон такође развија блиске односе са глумцима због алкохола и цигарета и понекад снима одређене сцене док су глумци под утицајем.[8]

Хонов стил је упоређиван са стилом Ерика Ромера, а чак се тврдило да се алузије на Ромерове филмове појављују у неким филмовима које је режирао Хон.[9]

Референце

  1. ^ Carew, Anthony (2015). "Expectedly unexpected: Repetition and understatement in the films of Hong Sang-Soo". Metro Magazine: Media & Education Magazine (186): 82–87. ISSN 0312-2654. OCLC 7128543000
  2. ^ „Alum's Film Wins Top Prize at Jerusalem Film Festival”. School of the Art Institute of Chicago (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 22. 03. 2020. г. Приступљено 2021-11-27. 
  3. ^ а б в г Lopate, Phillip. „The Discreet Charm of Hong Sang-soo” (на језику: енглески). ISSN 0028-7504. Приступљено 2021-11-27. 
  4. ^ „Hill of Freedom”. SFFILM (на језику: енглески). Приступљено 2021-11-27. 
  5. ^ Rapold, Nicolas (2017-05-17). „Films of Hong Sang-soo Capture Pleasures and Pratfalls of Attraction”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-11-27. 
  6. ^ Meza, Ed; Meza, Ed (2020-02-29). „‘There Is No Evil’ Wins Golden Bear at Berlin Film Festival”. Variety (на језику: енглески). Приступљено 2021-11-27. 
  7. ^ а б Rapold, Nicolas (2017-05-17). „Films of Hong Sang-soo Capture Pleasures and Pratfalls of Attraction”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-11-27. 
  8. ^ „The Films of Sangsoo Hong » Quarterly Conversation” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 04. 08. 2019. г. Приступљено 2021-11-27. 
  9. ^ Sticchi, Francesco (2018-10-01). „”Let Man Remain Dead:” The Posthuman Ecology of Tale of Tales”. Acta Universitatis Sapientiae, Film and Media Studies. 15 (1): 53—68. ISSN 2066-7779. doi:10.1515/ausfm-2018-0003. 
Kembali kehalaman sebelumnya