Kada je imao 15 godina, Enrike se oženio princezom Kraljevine Navare, Blankom, kćerkom Blanke I od Navare i Huana II od Aragona. Nakon 13 godina, 1453, utvrđeno je da Enrike uopšte nije ispunjavao svoje bračne obaveze (zbog čega je i dobio nadimak Impotentni), te je papa Nikola V poništio ovaj brak. Međutim, nakon dve godine, 1455, oženio se Žoanom od Portugala, i iz tog braka rodila se Huana, princeza od Asturije. Kako je postojala velika sumnja u Enrikeovo očinstvo, Huana je dobila nadimak Beltranka, prema Beltranu de la Kuevi, plemiću za koga se sumnjalo da je bio Huanin otac.
Tokom svoje vladavine, hteo je da povrati mir između monarhije i plemića koji je bio poremećen za vreme vladavine njegovog oca. Oprostio je svim plemićima, zamolio ih da se vrate u zemlju, i vratio im svu zemlju i ostala dobra koja su im bila konfiskovana. Međutim, to nije donelo toliko željeni mir, jer su se ustanci nastavili kao posledica loše ekonomske politike koju je Enrike vodio i koja je zemlju vodila u propast.
Nemajući drugog naslednika do Huane, pod pritiskom plemstva Enrike je potpisao sporazum kojim je za svog naslednika proglasio svog brata, Alfonsa, međutim, kad je ovaj umro, plemstvo, sumnjajući u Enrikeovo očinstvo, želelo je da istisne Huanu iz linije nasledstva, pa ga je nateralo da potpiše drugi sporazum kojim je proglasio svoju polusestru, Izabelu, kao svoju naslednicu, čime je Huana gubila pravo na presto. Pošto je kao uslov postavio da se Izabela ne uda bez njegovog odobrenja, nakon Izabelinog tajnog venčanja sa Fernandom II od Aragona, Enrike je smatrao da je sporazum prekršen, i javno proglasio svoju kćerku Huanu za legitimnu naslednicu na prestolu Kastilje.
Nakon njegove smrti, došlo je do građanskog rata u borbi za presto između Izabelinih i Huaninih pristalica. Rat se završio pet godina kasnije, 1479, u kom je pobedu odnela Izabela, postavši tako Izabela I od Kastilje.
Enrike IV je sahranjen u panteonu Manastira Device Gvadalupe, u Kaseresu.
Valdeón Baruque, Julio . Los Trastámaras. Madrid: Temas de Hoy. 2001. ISBN978-84-8460-129-6.
OHARA, Shima (2004). La propaganda política en torno al conflicto sucesorio de Enrique IV. Universidad de Valladolid: Tesis de doctorado. Ohara.
González Herrero, Manuel (1970). Consideración de Enrique IV de Castilla. Estudios Segovianos. Tomo XXII, nº 65-66..
González Herrero, Manuel (1993). Castilla: Negro sobre rojo. De Enrique IV a Isabel la Católica. Segovia: Taller Imagen. 84-604-7251-5.
González Herrero, Manuel (2004). Segovia y la Reina Isabel I. Historia de una relación conflictiva. Segovia: Taller Imagen. 84-609-2682-6.
Cañas Gálvez, Francisco de Paula, “La música en la corte de Enrique IV de Castilla (1454-1474). Una aproximación institucional y prosopográfica”, Revista de Musicología, XXIX (2006), nº 1. стр. 217-313.
Suárez, Luis (2001). Enrique IV de Castilla: la difamación como arma política. Barcelona: Ariel. 84-344-6630-9.
