Share to: share facebook share twitter share wa share telegram print page

Moralni hazard

U ekonomiji, moralni hazard nastaje kada entitet ima podsticaj da poveća svoju izloženost riziku, jer ne snosi pune troškove tog rizika. Na primer, kada je korporacija osigurana, može preuzeti veći rizik znajući da će njeno osiguranje platiti povezane troškove. Moralni hazard može se javiti tamo gde se postupci strane koja preuzima rizik menjaju na štetu strane koja snosi troškove nakon što je izvršena finansijska transakcija.

Moralna opasnost može se desiti pod nekom vrstom informacione asimetrije kada strana koja preuzima rizik zna više o svojim namerama od one koja plaća posledice rizika i ima tendenciju ili podsticaj da preuzme previše rizika sa perspektive stranka sa manje informacija. Jedan od primera je problem principala-agenta, gde jedna stranka, koja se naziva agent, deluje u ime druge stranke, koja se naziva principal. Ako agent ima više informacija o svojim postupcima ili namerama od nalogodavca, agent može imati podsticaj da deluje previše rizično (sa stanovišta nalogodavca) ako interesi zastupnika i nalogodavca nisu usklađeni.

Istorija

Prema istraživanju Dembea i Bodena,[1] ovaj termin datira iz 17. veka, a engleske osiguravajuće kompanije su ga široko koristile krajem 19. veka. Rana upotreba izraza nosila je negativne konotacije, podrazumevajući prevaru ili nemoralno ponašanje (obično osigurane strane). Dembe i Boden ističu, međutim, da su istaknuti matematičari koji su proučavali donošenje odluka u 18. veku koristili „moral“ u značenju „subjektivno“, što može zamagliti pravi etički značaj tog izraza. Koncept moralnog hazarda bio je predmet ponovnog proučavanja ekonomista tokom 1960-ih,[2][3] počev od ekonomiste Kena Arova,[4] i nije podrazumevao nemoralno ponašanje ili prevaru. Ekonomisti koriste ovaj termin da bi opisali neefikasnost, koja se može javiti kada se rizici razmešteni ili se ne mogu u potpunosti proceniti, umesto da opisuju etiku ili moral uključenih strana.

Rovel i Koneli nude detaljan opis geneze pojma moralni hazard,[5] identifikujući vidljive promene u ekonomskoj misli, koje su identifikovane u srednjovekovnoj teološkoj i probabilističkoj literaturi. Njihov rad upoređuje i suprotstavlja pretežno normativnu koncepciju moralnog hazarda koja se nalazi u literaturi o industriji osiguranja i uglavnom pozitivne interpretacije pronađene u ekonomskoj literaturi. Često se ono što se u literaturi o osiguranju opisuje kao „moralni hazard“ nalazi nakon detaljnijeg čitanja, opisa usko povezanog koncepta, nepovoljne selekcije.

Finansije

Godine 1998, Vilijam Dž. Makdon, šef Njujorške federalne rezerve, pomogao je protivpartijama Long Term Kapital Manadžmenta da izbegnu gubitke preuzimanjem firme. Ovaj potez kritikovali su bivši predsednik Feda, Pol Volker i drugi kao uvećavanje moralnog hazarda.[6][7][8][9] Tajler Koven zaključuje da su „poverioci verovali da će Fed poravnati njihove zajmove nesolidnim finansijskim institucijama - sve dokle god bi kolaps tih institucija ugrožavao globalni kreditni sistem”.[7] Predsednik Feda, Alan Grinspan, mada je priznavao rizik moralnog hazarda, branio je politiku urednog funkcionisanja Long Term Kapitala rekavši da je u pitanju svetska ekonomija.[10][6]

Ekonomista Pol Krugman opisao je moralni hazard kao „svaku situaciju u kojoj jedna osoba donosi odluku o tome koliki rizik preuzima, dok neko drugi snosi troškove ako stvari krenu loše.” [11] Finansijsko spašavanje zajmodavnih institucija od strane vlada, centralnih banaka ili druge institucije može podstaći rizično kreditiranje u budućnosti, ako oni koji rizikuju poveruju da neće morati da snose sav teret potencijalnih gubitaka. Institucije koje pozajmljuju moraju da rizikuju davanjem zajmova, a najrizičniji zajmovi obično imaju potencijal ostvarivanja najvećeg prinosa.

Poreski obveznici, deponenti i drugi poverioci često moraju da snose bar deo tereta rizičnih finansijskih odluka koje donose zajmodavne institucije.[12][13][14][15]

Mnogi tvrde da određene vrste sekjuritizacije hipoteka doprinose moralnom hazardu. Sekjuritizacija hipoteke omogućava pokretačima hipoteke da prenesu rizik da hipoteke koje su stvorili možda neće biti isplaćene i da ne drže hipoteke u svojim bilansima, te da preuzmaju dalje rizike. U jednoj vrsti sekjuritizacije hipoteke, poznatoj kao „agencijska sekjuritizacija”, agencija za sekjuritizaciju koja kupuje hipoteke od nalogodavaca zadržava rizik od neplaćanja. Stoga ove agencije imaju podsticaj da nadgledaju inicijatore i proveravaju kvalitet kredita. „Agencijska sekjuritizacija” se odnosi na sekjuritizaciju bilo od Gini Maj, vladine agencije, ili od Fani Mej i Fredi Maka, oba profitna preduzeća koja sponzoriše vlada. Oni su slični „pokrivenim obveznicama” koje se uobičajeno koriste u Zapadnoj Evropi, jer agencija za sekjuritizaciju zadržava rizik od neplaćanja. Prema oba ova modela, investitori preuzimaju samo rizik od kamatnih stopa, a ne rizik od neplaćanja.

U drugoj vrsti sekjuritizacije, poznatoj kao „privatna etiketa”, sekjuritizujući entitet uglavnom ne zadržava rizik neispunjavanja obaveza. Umesto toga, subjekat sekjuritizacije prenosi rizik neizvršenja na investitore. Stoga subjekat koji vrši sekjuritizaciju ima relativno mali podsticaj za nadgledanje inicijatora i održavanje kvaliteta kredita. Sekjuritizacija pod „privatnom etiketom” odnosi se na sekjuritizaciju koju su strukturirale finansijske institucije kao što su investicione banke, poslovne banke i nebankarski zajmodavci.

Tokom godina koje su prethodile hipotekarskoj krizi, privatne robne marke su porasle kao udeo u ukupnoj hipotekarskoj sekuritizaciji kupovinom i sekjuritizacijom niskokvalitetnih, visoko rizičnih hipoteka. Smatra se da su agencijske sekjuritizacije donekle snizile svoje standarde, ali hipoteke agencija ostale su znatno sigurnije od hipoteka u sekuritizacijama sa privatnom etiketom i ostvarile su daleko bolje rezultate u pogledu zadatih stopa.

Ekonomista Mark Zandi iz Mudijevog Analitiksa opisao je moralni hazard kao osnovni uzrok hipotekarske krize. On je napisao da su „rizici svojstveni hipotekarskom kreditiranju postali toliko široko raspršeni da niko nije bio primoran da brine o kvalitetu bilo kog pojedinačnog zajma. Kako su nepouzdane hipoteke kombinovane, razblažujući probleme u veći bazen, podsticaj za odgovornošću je podriven.” On je takođe napisao, „Finansijske kompanije nisu bile podvrgnute istom regulatornom nadzoru kao banke. Poreski obveznici nisu bili na udici ako bi bankrotirali [pre krize], već samo njihovi akcionari i drugi poverioci. Finansijske kompanije su tako imale malo povoda da ih obeshrabre da rastu što agresivnije, čak iako je to značilo snižavanje ili potkopavanje tradicionalnih standarda pozajmljivanja.”[16]

Moralna hazard takođe može nastati kod zajmoprimaca. Zajmoprimaoci se ne ponašaju razborito (po mišljenju zajmodavca) kada nepromišljeno ulažu ili troše sredstva. Na primer, kompanije koje izdaju kreditne kartice često ograničavaju iznos koji zajmoprimci mogu potrošiti sa svojim karticama, jer bez takvih ograničenja zajmoprimci mogu nepromišljeno potrošiti pozajmljena sredstva, što dovodi do neplaćanja.

Sekjuritizacija hipoteka u Americi započela je 1983. godine u firmi Salomon Brothers, pri čemu je rizik od svake hipoteke prelazio na sledećeg kupca, umesto da ostane kod prvobitne institucije za hipoteku. Ove hipoteke i drugi dužnički instrumenti stavljeni su u veliki dug, a zatim su akcije u tom fondu prodate mnogim poveriocima.

Dakle, ne postoji nijedna osoba odgovorna za proveru da li je neki određeni zajam zdrav, da imovina koja osigurava taj određeni zajam vredi ono što bi trebalo da vredi, da zajmoprimac odgovoran za plaćanje po zajmu može čitati i pisati jezik na kojem su napisani dokumenti koje je potpisao, ili čak da dokumenti postoje i da su u dobrom stanju. Smatra se da je ovo jedan od uzroka krize hipoteka.[17]

Brokeri, koji nisu pozajmljivali sopstveni novac, već su prenosili rizik na zajmodavce. Zajmodavci, koji su prodali hipoteke ubrzo nakon što su ih preuzeli, potisnuli su rizik na investitore. Investicione banke su otkupile hipoteke i izdelile hipotekama poduprte vrednosne, neke rizičnije od drugih. Investitori su kupili hartije od vrednosti i zaštitili se od rizika neplaćanja i plaćanja unapred, potiskujući te rizike dalje. U čisto kapitalističkom scenariju, poslednji koji rizikuje (poput igre muzičkih stolica) je onaj koji se suočava sa potencijalnim gubicima. Međutim, tokom krize su nacionalne kreditne vlasti (Federalne rezerve u SAD-u) preuzimale krajnji rizik u ime građanstva u celini.

Drugi veruju da finansijsko spašavanje zajmodavnih institucija ne podstiče rizično ponašanje pri pozajmljivanju, jer ne postoji garancija zajmodavnim institucijama da će doći do spašavanja. Smanjena procena vrednosti korporacije pre bilo kakvog spašavanja sprečila bi rizične, špekulativne poslovne odluke rukovodilaca koji u svojim poslovnim transakcijama ne izvrše odgovarajuću dubinsku analizu. Rizik i teret gubitka postali su očigledni preduzeću Lehman Braders, koji nisu imali koristi od spašavanja, i drugim finansijskim institucijama i hipotekarnim kompanijama poput Sitibanke i Kantrivajd finansijske korporacije, čija su vrednosti znatno pale tokom hipotekarske krize.[18][19][20]

Reference

  1. ^ Dembe, Allard E. and Boden, Leslie I. (2000). "Moral Hazard: A Question of Morality?" Архивирано 2016-05-13 на сајту Wayback Machine New Solutions 2000 10(3). 257–79
  2. ^ Arrow, Kenneth (1963). „Uncertainty and the Welfare Economics of Medical Care”. The American Economic Review. American Economic Association. 53 (5): 941—73. JSTOR 1812044. 
  3. ^ Pauly, Mark V (1968). „The economics of moral hazard: comment”. The American Economic Review. American Economic Association. 58 (3): 531—37. JSTOR 1813785. 
  4. ^ FINKELSTEIN, AMY; ARROW, KENNETH J.; GRUBER, JONATHAN; NEWHOUSE, JOSEPH P.; STIGLITZ, JOSEPH E. (2015). Moral Hazard in Health Insurance. Columbia University Press. ISBN 9780231538688. JSTOR 10.7312/fink16380. doi:10.7312/fink16380. 
  5. ^ D Rowell, LB Connelly (2012) “A history of the term “moral hazard”” Journal of Risk and Insurance. 79  (4):  1051–75
  6. ^ а б Lowenstein, Roger (6. 9. 2008). „Long-Term Capital: It's a Short-Term Memory”. New York Times. 
  7. ^ а б Scheiber, Noam (29. 12. 2008). „Is Long-term Capital To Blame For Today's Crisis?”. The New Republic. 
  8. ^ Authors, John (15. 9. 2008). „The Short View: Moral hazard”. Financial Times. 
  9. ^ GAO/GGD-00-67R Questions Concerning LTCM and Our Responses Архивирано на сајту Wayback Machine (19. април 2012) General Accounting Office, February 23, 2000
  10. ^ Tucker, Jeffrey (1. 12. 1998). „Mr. Moral Hazard”. 
  11. ^ Krugman, Paul (2009). The Return of Depression Economics and the Crisis of 2008. W.W. Norton Company Limited. ISBN 978-0-393-07101-6. 
  12. ^ Summers, Lawrence (2007-09-23). „Beware moral hazard fundamentalists”. Financial Times. Приступљено 2008-01-15. 
  13. ^ Brown, Bill (2008-11-19). „Uncle Sam as sugar daddy”. MarketWatch. Приступљено 2008-11-30. 
  14. ^ Wu, Yan Wendy; Wilson, Linus (29. 12. 2009). „Common (Stock) Sense about Risk-Shifting and Bank Bailouts”. SSRN.com. SSRN 1321666 Слободан приступ. 
  15. ^ Wilson, Linus (2. 2. 2009). „Debt Overhang and Bank Bailouts”. SSRN.com. SSRN 1336288 Слободан приступ. 
  16. ^ Zandi, Mark (2009). Financial ShockНеопходна слободна регистрација. FT Press. ISBN 978-0-13-701663-1. 
  17. ^ Lewis, Holden (2007-04-18). „'Moral hazard' helps shape mortgage mess”. Bankrate.com. Приступљено 2007-12-09. 
  18. ^ Wighton, David (2008-09-24). „Paulson bailout: seizing moral high ground can be hazardous”. TimesOnline. Архивирано из оригинала 30. 04. 2011. г. Приступљено 2009-03-17. 
  19. ^ HFM (2009-03-16). „The SEC Makes Wall Street More Fraudlent”. Justput.com Post # 17-26. Архивирано из оригинала 29. 04. 2011. г. Приступљено 2009-03-17. 
  20. ^ Ahrens, Frank (2008-03-19). „Moral Hazard': Why Risk Is Good'”. The Washington Post. Приступљено 2009-03-17. 

Literatura

Spoljašnje veze
Kembali kehalaman sebelumnya