Share to: share facebook share twitter share wa share telegram print page

Артур Милер

Артур Милер
Пуно имеАртур Ашер Милер
Датум рођења(1915-10-17)17. октобар 1915.
Место рођењаХарлем, Њујорк, САД
Датум смрти10. фебруар 2005.(2005-02-10) (89 год.)
Место смртиРоксбери, САД
СупружникМерилин Монро, Inge Morath, Mary Slattery
ДецаRebecca Miller, Jane Ellen Miller, Robert A. Miller
РодитељиIsidore Miller
Augusta Barnett
Веб-сајтwww.ibiblio.org/miller/
Потпис

Артур Ашер Милер (енгл. Arthur Asher Miller; Харлем, 17. октобар 1915 — Роксбери, 10. фебруар 2005) је био амерички драматург и есејиста у америчком позоришту 20. века.[1] Милер је био значајна личност у америчком театру, пишући драме међу којима су Сви моји синови (1947), Смрт трговачког путника (1949), Вештице из Салема (1953) и Поглед са моста (1955–1956), као и сценарио за филм Неприлагођени.

Милер је често био у очима јавности, нарочито од краја 1940-их до почетка 1960-их, када је сведочио пред Домом комитета за неамеричке активности, добио Пулицерову награду за драму и био ожењен Мерилин Монро. Године 1980, Милер је примио Књижевну награду Сент Луис од Универзитета Сент Луис.[2][3] Он је добио Награду принцезе од Астурије, престижно империјално одликовање, 2002. године и Јерусалимску награду 2003. године.[4]

Биографија

Живот и рана каријера

Артур Ашер Милер је рођен 17. октобра 1915. године у Њујорку, као друго од троје деце пољско-јеврејских имиграната, Исидоре и Августа Милера.[5] Његов отац, неписмени али добро стојећи предузетник, био је власник дућана женске одеће у којој је запошљавао 400 особа. Породица је живела на Менхетну. 1929. године, након слома берзе на Вол Стриту, Милерови су изгубили готово све те се селе у Бруклин[6] где Милер ради као достављач хлеба и помаже породици да састави крај с крајем.[7] Након што је 1932. године завршио средњу школу, радио је бројне бедне послове како би платио школовање на колеџу.[6][8]

Након што је на Универзитету у Мичигену почео да студира журналистику, Милер је радио као репортер и ноћни уредник студентских новина The Michigan Daily. У овом периоду настао је његов први рад No Villain.[9] Касније је променио смер студија, и почео да студира енглески језик и добио награду Avery Hopwood за No Villaina. Његов први ментор био је професор Кенет Рој са којим је Милер задржао јаке везе током целог живота.

Милер је дипломирао 1938.године, након чега се придружио агенцији Federal Theater Project, основаној у доба Њу дила са задатком да осигура посао позоришним радницима. Након што је 1939. године ова агенција затворена због страха Конгреса од уплива комунистичких идеја, Милер почиње са радом у Бруклинској луци (Brooklyn Navy Yard), пишући радио драме од којих су неке емитоване на CBS-у.

Дана 5. августа 1940, венчао се са својом девојком из колеџа, Мери Слатери. Пар је имао двоје деце, Џејн и Роберта. Роберт, сценариста и редитељ, био је продуцент филма Вештице из Салема (The Crucible), снимљеног 1996. године.[10]

Године 1940, Милер је написао позоришни комад The Man Who Had All the Luck, који је изведен у Њу Џерзиу исте године те добио националну позоришну награду (Theatre Guild's National Award). Ипак, представа је скинута са програма након само четири извођења. Године 1946, Милерова је представа Сви моји синови (All My Sons), коју је започео са писањем 1941. године, била прави бродвејски успех са којом је добио своју прву Тони награду за најбољег аутора и која га је коначно успоставила као драмског писца.[11]

Године 1948, написао је Смрт трговачког путника који се данас сматра класичним делом светског театра. Дело је своју позоришну премијеру имало 1949. године у режији Елије Казана. Оно је задобило је хвалоспеве критике, освојивши, између осталог, Тони награду за најбољег аутора те Пулицерову награду за драму. Представа је одиграна 742 пута.

Милер и Казан, иако пријатељи, разишли су се након што је Казан сведочио пред Одбором за противамеричко деловање (одбор је имао првенствени циљ да се бори против симпатизера комунистичког покрета међу уметницима) у којем је оптужио неколицину позоришних радника да су припадници Комунистичке партија. Кроз дело Вештице из Салема, Милер је упоредио рад овог Одбора са ловом на вештице. Вештице из Салема, премијерно приказане 1953. године, представљају најизвођеније дело Артура Милера по којем је написана и опера, за коју је Роберт Вард добио Пулицерову награду за музику 1962. године. Недуго након премијере Вештица из Салема, Одбор за противамеричко деловање одбио је да Милеру изда пасош и тиме га спречило да присуствује премијери драме у Лондону 1954. године.

У јуну 1956, Милер је напустио своју прву супругу Мери Слејтери и венчао се са Мерилин Монро са којом се први пут срео у априлу 1951, и са којом је од тада био у сталном контакту. Монро је играла главну улогу у филму Неприлагођени (The Misfits) насталом према Милеровом сценарију. Међутим, тај филм је био апсолутни промашај. Неколико месеци пре премијере, 1961. године, пар се развео а деветнаест месеци касније, Монро је пронађена мртва у својој кући од превелике дозе таблета које је узела.

Године 1962, Милер се венчао са фотографкињом Инге Морат са којом је имао двоје деце: кћерку Ребеку и сина Даниела рођеног са Дауновим синдромом. Даниел је касније смештен у специјалну установу, а на Милерово инсистирање, искључен је из његовог приватног живота. Пар је остао заједно све до Ингине смрти 2002. Милеров зет, Данијел Деј Луис, често је посећивао Даниела те је касније успео да наговори Милера да коначно посети свог одраслог сина.[12]

Каснија каријера

Године 1964, Милер је написао позоришни комад After The Fall, као дубоко лични поглед на брак са Монро. Изузетну популарност изазвала је чињеница да је она приказана кроз лик Маги. Године 1965, изабран је за првог америчког председника Међународног ПЕН центра, на чијем је челу остао четири године. У овом периоду Милер је написао познату породичну драму The Price која представља за његово најуспешније дело након Смрти трговачког путника.[13]

Године 1969, Милерова дела су забрањена у Совјетском Савезу због учешћа у кампањи за ослобађање дисидентских писаца. Током '70-тих, Милер је провео много времена експериментишући са театарским приказима. Међутим оба његова позната рада, комедија The Creation of the World and Other Business те музичка адаптација драме Up from Paradise, доживела су комерцијални дебакл и хладан пријем критике.[14][15]

Године 1983, Милер путује у Кину како би продуковао и режирао Смрт трговачког путника у Народном позоришту у Пекингу. Представа је доживела велики успех у Кините 1984. објављује књигу о свом кинеском искуству под називом Трговачки путник у Пекингу. Године 1987, објављено је његово аутобиографско дело Тимебендс у којем је Милер проговорио о до тада непознатим детаљима из живота са Моноро. Током раних '90-тих, Милер је написао три позоришна комада: The Ride Down Mt.Mogan (1991), Tha Last Yankee (1992) i Broken Glass (1994).

Милерова списатељска каријера трајала је готово седам деценија и у моменту смрти Милер је сматран за једног од највећих драмских писаца 20. века. Након смрти, почаст су му одали многи глумци, редитељи и продуцент, назвавши га посљедњим великим практичарем америчке позорнице.

Кристофер Бигсби написао је књигу Arthur Miller: The Definitive Biography, засновану на кутијама материјала којег му је предао Милер непосредно пре смрти, 2005. године. Књига је објављена у новембру 2008, и имала је циљ откривање необјављених радове у којима Милер напада неправде америчког расизма много пре него је то учино покрет за грађанска права.[16]

Најпознатије драме Артура Милера

  • Сви моји синови (All My Sons) (1947)
  • Смрт трговачког путника (Death of a Salesman) (1949)
  • Вештице из Салема (The Crucible) (1953)
  • Поглед с моста (A View from the Bridge) (1955)
  • После пада (After the Fall) (1964)

Референце

  1. ^ „Umro Artur Miler”. B92. 11. 2. 2005. Приступљено 22. 7. 2019. 
  2. ^ „Website of St. Louis Literary Award”. Архивирано из оригинала 23. 8. 2016. г. Приступљено 25. 7. 2016. 
  3. ^ Saint Louis University Library Associates. „Recipients of the Saint Louis Literary Award”. Архивирано из оригинала 31. 7. 2016. г. Приступљено 25. 7. 2016. 
  4. ^ Associated Press, "Citing Arts' Power, Arthur Miller Accepts International Prize." Los Angeles Times, 4 September 2002
  5. ^ "Arthur Miller Files". University of Michigan
  6. ^ а б The Times Arthur Miller Obituary, (London: The Times, 2005)
  7. ^ Life before and after Marilyn
  8. ^ Fred M. "ABOUT EDUCATION; Personal Touch Helps", The New York Times, 01.01.1980.
  9. ^ "A Brief Chronology of Arthur Miller's Life and Works". The Arthur Miller Society
  10. ^ "Robert A. Miller's IMDB profile". Internet Movie Database
  11. ^ W. E. Bigsby (2005). Arthur Miller: A Critical Study. Cambridge University Press. p. 301. ISBN 978-0-521-60553-3
  12. ^ Scott (January 2008). "The very strange life of reclusive superstar Daniel Day-Lewis". London: Daily Mail
  13. ^ "Arthur Miller Files 60s70s80s". University of Michigan
  14. ^ "Arthur Miller Returns to Genesis for First Musical". www.nytimes.com
  15. ^ "UP FROM PARADISE – Review – Theater – New York Times". theater2.nytimes.com
  16. ^ „Alberge (2008-03-07). "Unseen writings show anti-racist passions of young Arthur Miller". London: The Times”. Архивирано из оригинала 30. 08. 2008. г. Приступљено 21. 02. 2021. 

Литература

  • Bigsby, Christopher (ed.), Bigsby, C. W. E. (13. 11. 1997). The Cambridge Companion to Arthur Miller. Cambridge University Press. ISBN 0-521-55992-8. , Cambridge (1997)
  • Gottfried, Martin,. Arthur Miller, A Life. Da Capo Press.  (US)/Faber and Faber (UK), (2003) ISBN 0-571-21946-2
  • Koorey, Stefani (2000). Arthur Miller's Life and Literature. Scarecrow Press. ISBN 978-0810838697. 
  • Moss, Leonard. Arthur Miller, Boston: Twayne Publishers, 1980.
  • Critical Companion to Arthur Miller, Susan C. W. Abbotson, Greenwood (2007)
  • Student Companion to Arthur Miller, Susan C. W. Abbotson, Facts on File (2000)
  • File on Miller, Christopher Bigsby (1988)
  • Arthur Miller & Company, Christopher Bigsby, editor (1990)
  • Arthur Miller: A Critical Study, Christopher Bigsby (2005)
  • Remembering Arthur Miller, Christopher Bigsby, editor (2005)
  • Arthur Miller 1915–1962, Christopher Bigsby (2008, U.K.; 2009, U.S.)
  • The Cambridge Companion to Arthur Miller (Cambridge Companions to Literature), Christopher Bigsby, editor (1998, updated and republished 2010)
  • Arthur Miller 1962–2005, Christopher Bigsby (2011)
  • Nelson, Benjamin (1970). Arthur Miller, Portrait of a PlaywrightНеопходна слободна регистрација. New York: McKay. 
  • Arthur Miller: Critical Insights, Brenda Murphy, editor, Salem (2011)
  • Understanding Death of a Salesman, Brenda Murphy and Susan C. W. Abbotson, Greenwood (1999)
  • Robert Willoughby Corrigan, ур. (1969). Arthur Miller: A Collection of Critical Essays. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice-Hall. ISBN 978-0135829738. OL 5683736M. 
  • Arthur Miller Journal. published biannually by Penn State University Press. . Vol. 1.1 (2006)
  • Radavich, David. "Arthur Miller's Sojourn in the Heartland". American Drama 16:2 (Summer 2007): 28–45.

Додатна литература


Спољашње везе

Артур Милер на Викимедијиној остави.
Kembali kehalaman sebelumnya