Share to: share facebook share twitter share wa share telegram print page

Велика сеоба народа

Правци сеоба

Велика сеоба народа је период у историји човечанства који обележава велики покрет народа, који је трајао 5 векова и одигравао се у етапама, од продора Хуна кроз тзв. „Врата народа“, тј. простор између планине Урал и Каспијског језера, а завршава се доласком Словена и Угара у Панонску низију у 9. веку. Та сеоба 375. је потресла Римско царство, тачније њен западни део. Предводили су је Хуни, азијска номадска племена, која су са својом великом војском стигла све до Рима. Многа друга племена су појачала нападе на Рим и срушила његово западно царство. Франци, Готи, Вандали и друга племена поделили су територије Западног римског царства што је била последица Велике сеобе народа.[1] Сви народи који су се померали пред Хунима кретали су из правца истока ка западу или југу Европе. Долазак Хуна изазвао је ланчано померање народа, једни народи потискивали су друге. Хуни су највећи успон доживели за време свога владара Атиле (434–453). После његове смрти, Хуни доживљавају пропаст и убрзо нестају из Европе. Узрок сеобе је потрага Варвара за бољим условима живота. Последице сеобе су пад Западног римског царства 476. године. Тада су настале варварске државе на тлу Западног римског царства.[2]

Готи су прво заузимали територије Византијског царства, да би потом заузели Рим, али су касније наставили сеобу и коначно се населили на Иберијском полуострву, а један део је остао на Апенинском полуострву. Франци су заузели велики део западне Европе. Њихова држава Франачка настала је на територијама данашње Немачке и Француске. Вандали су прошли скоро читаву Европу и на крају се настанили у северној Африци. Сви ови народи су били племенски, нису имали државе и нису се бавили пољопривредом и сточарством, већ искључиво пљачкањем. Доласком у Европу варвари су по угледу на постојеће државе кренули да стварају своје и формирали феудалне односе, а од Римљана су наследили и хришћанство.[3]

Мигранти су чинили ратне групе или племена од 10.000 до 20.000 људи.[4] Међутим, у току 100 година њих укупно није било више од 750.000, у поређењу са просечних 40 милиона становника Римског царства у то време. Иако је имиграција била уобичајена током читавог периода Римског царства,[5] овај период је у 19. веку често дефинисан као период од 5. до 8. века.[6][7] Прве миграције народа извршила су германска племена као што су Готи (укључујући Визиготе и Остроготе), Вандали, Англосаксонци, Лангобарди, Свеби, Фризи, Јути, Бургунди, Алемани, Скири и Франци; касније су их на запад потиснули Хуни, Авари, Словени и Бугари.[8]

Битка на Лешком пољуФраначко-аварски ратАспарухОпсада Цариграда (626)Пљачка Рима 455.Битка на реци НедаоБитка на Каталаунским пољимаВандалско краљевствоРимско повлачење из БританијеПљачка Рима 410.Прелазак Рајне 406.Подела Римског царстваБитка код ХадријанопољаХуниМађариИсторија Хрватске у средњем вијекуВелика МоравскаКарантанијаПрво бугарско царствоУтигуриЕвроазијски АвариХуниВикинзиАнглосаксонска инвазија БританијеАл-АндалузВизиготиВандалиГотиЛангобардиРавенски егзархатКаролинзиМеровинзиКубратТеодорик ВеликиБеда ПоштованиЈустинијан IАтилаКонстантин ВеликиКарло ВеликиПапа Гргур IВалентинијан IIIТетрархија

Хронологија

Германска племена пре сеобе

Германски народи су се преселили из јужне Скандинавије и северне Немачке[9][10] у суседне земље између Лабе и Одре после 1000. године пре нове ере. Први талас се кретао ка западу и југу (гурајући становнике Келта на запад до Рајне око 200. године пре нове ере), крећући се у јужну Немачку до римских провинција Галије и Цисалпске Галије до 100. године пре нове ере, где су их зауставили Гај Марије, а касније Јулије Цезар. Ову западну групу описали су римски историчар Тацит (56–117) и Јулије Цезар (100–44. п. н. е.). Каснији талас германских племена мигрирао је на исток и југ из Скандинавије, између 600. и 300. п. н. е., на супротну обалу Балтичког мора, крећући се уз Вислу близу Карпатских планина. Током Тацитове ере они су укључивали мање позната племена као што су Тенктери, Херусци, Хермундури и Хати; међутим, период федерације и мешовитих бракова резултирао је познатим групама као што су Алемани, Франци, Саксонци, Фризи и Тиринчани.[11]

Први талас

Германски златни брактеат из периода миграције који приказује птицу, коња и стилизовану људску главу са Сввбским чвором

Први талас инвазија, између 300. и 500. године нове ере, делимично су документовали грчки и латински историчари, али га је тешко археолошки проверити. Он ставља германске народе под контролом већине области тадашњег Западног римског царства.[12]

Други талас

Између 500. и 700. године нове ере, словенска племена су населила више подручја средње Европе и потиснула се даље у јужну и источну Европу, постепено чинећи источну половину Европе претежно словенском.[13] Поред тога, туркијска племена као што су Авари и касније угарјски Мађари су се укључила у овај други талас. Године 567, Авари и Ломбарди су уништили већи део Гепидског краљевства. Ломбарди, германски народ, настанили су се у Италији са својим херулским, свибским, гепидским, тириншким, бугарским, сарматским и саксонским савезницима у 6. веку.[14][15] Касније су их пратили Баварци и Франци, који су освојили и завладали већим делом Италије.

Бугари, изворно номадска група вероватно из централне Азије, заузимали су Понтску степу северно од Кавказа од 2. века, али су касније, потискивани од стране Хазара, већина њих мигрирала на запад и доминирала византијским територијама дуж доњег Дунава у 7. веку. Од тог времена демографска слика Балкана се трајно мења, постајући претежно словенска, док су џепови староседелаца опстали у планинама Балкана.[16][17]

Расправа

Варварски идентитет

Главни чланак: Варвари

Анализа варварског идентитета и начина на који је он настао и био изражен током варварских инвазија изазвала је дискусију међу научницима. Хервиг Волфрам, историчар Гота,[18] у расправи о поистовећењу migratio gentium са Völkerwanderung, примећује да је Михаел Шмит увео једнакост у своју историју Немаца из 1778. године. Волфрам је приметио да се значај генса као биолошке заједнице мењао, чак и током раног средњег века и „да би се ствари закомпликовале, немамо начина да осмислимо терминологију која није изведена из концепта нације створеног током Француске револуције“ .

„Примордијалистичка“[19] парадигма је преовладавала током 19. века. Научници, као што је немачки лингвиста Јохан Готфрид Хердер, посматрали су племена као кохерентне биолошке (расне) ентитете, користећи термин за означавање дискретних етничких група.[20] Такође је веровао да су Волк органска целина, са основним идентитетом и духом који је очигледан у уметности, књижевности и језику. Ове карактеристике су виђене као суштинске, и да на њих не утичу спољашњи утицаји, чак и освајање.[21] Језик је, посебно, виђен као најважнији израз етничке припадности. Они су тврдили да групе које деле исти (или сличан) језик поседују заједнички идентитет и порекло.[22] Ово је био романтичарски идеал да је некада постојао један немачки, келтски или словенски народ који је потицао из заједничке домовине и говорио заједничким језиком, помажући да се обезбеди концептуални оквир за политичке покрете 18. и 19. века као што је пангерманизам и панславизам.[21]

Од 1960-их, реинтерпретација археолошких и историјских доказа подстакла је научнике, као што су Гофарт и Тод, да предложе нове моделе за објашњење конструкције варварског идентитета. Они су тврдили да Германи нису имали никакав осећај заједничког идентитета;[23][24][20] слична теорија је предложена за келтске и словенске групе.[25]

Референце

  1. ^ Опште образовање
  2. ^ Земунска гимназија
  3. ^ Велика сеоба народа
  4. ^ Peter Heather (2003). The Visigoths from the Migration Period to the Seventh Century: An Ethnographic Perspective. Boydell & Brewer Ltd. стр. 54. ISBN 978-1-84383-033-7. 
  5. ^ Giovanni Milani-Santarpia, "Immigration Roman Empire", MariaMilani.com
  6. ^ John Hines, Karen Høilund Nielsen, Frank Siegmund. The Pace of Change: Studies in Early-Medieval Chronology. стр. 93,. ISBN 978-1-900188-78-4. . Oxbow Books, 1999,
  7. ^ The delimiting dates vary but often cited are 410, the Sack of Rome by Alaric I; and 751, the accession of Pippin the Short and the establishment of the Carolingian dynasty.
  8. ^ Bury, J. B., The Invasion of Europe by the Barbarians, Norton Library, 1967.
  9. ^ „Anatolien war nicht Ur-Heimat der indogermanischen Stämme”. Eurasischesmagazin.de. Приступљено 03. 02. 2016. 
  10. ^ Wolfram Euler, Konrad Badenheuer; "Sprache und Herkunft der Germanen: Abriss des Protogermanischen vor der Ersten Lautverschiebung"; 2009; ISBN 3-9812110-1-4
  11. ^ Bury, Invasion, Ch. 1.
  12. ^ Halsall 2006a, стр. 51.
  13. ^ Zbigniew Kobyliński. "The Slavs" in Paul Fouracre. The New Cambridge Medieval History, pp. 530–537
  14. ^ Bertolini 1960, стр. 34–38
  15. ^ Schutz 2002, стр. 82
  16. ^ Fine, John Van Antwerp (1983). The Early Medieval Balkans. University of Michigan Press. стр. 31. ISBN 0-472-08149-7. 
  17. ^ The Miracles of Saint Demetrius
  18. ^ Wolfram, Thomas J. Dunlap, tr. (1979). History of the Goths. стр. 1988—5. 
  19. ^ Anthony D. Smith (1966). The Ethnic Origins of Nations. Oxford. стр. 6ff. . coined the term to separate these thinkers from those who view ethnicity as a situational construct, the product of history, rather than a cause, influenced by a variety of political, economic and cultural factors.
  20. ^ а б Geary 2006, стр. 29.
  21. ^ а б Kulikowski 2007, стр. 46.
  22. ^ That was influenced by the 'family tree' model (Stammbaun) of linguistics in that relationships between related languages were seen to be the result of derivation from a common ancestor. The model still is very influential in linguistics
  23. ^ Halsall (2008, стр. 17)
  24. ^ Todd, стр. 8–10) There is no indication that the Germani possessed a feeling that they were a "separate people, nation, or group of tribes"
  25. ^ For example, The Celtic World, Miranda Green (1996), p. 3 and The Making of the Slavs. Floring Curta (2001)

Литература

Спољашње везе

Велика сеоба народа на Викимедијиној остави.
Kembali kehalaman sebelumnya