Жак-Луј Давид

Жак-Луј Давид
Жак-Луј Давид
	Жак-Луј Давид
Лични подаци
Датум рођења	30. август 1748.
Место рођења	Париз, Француска
Датум смрти	29. децембар 1825. (77 год.)
Место смрти	Брисел, Уједињено Краљевство Низоземске
Потпис

Жак-Луј Давид (фр. Jacques-Louis David; Париз, 30. август 1748 — Брисел, 29. децембар 1825) био је француски сликар и утемељивач класицистичког сликарства у Француској.^[1] Полазна фаза његовог стваралаштва била је под утицајем дела његовог пријатеља, рококо сликара Франсое Бушеа и студија код Жезеф-Мари Вјена. Приликом првог боравка у Италији (1775—1780), учио је копирајући класична дела, па је тако прешао из рококоа у класицистичку фазу. У Риму је 1784. насликао чувену слику Заклетва браће Хорација коју је наручио француски краљ Луј XVI. У овој слици је до савршенства довео концепт класицизма. Слика представља монументално дело које афирмише примат линије над бојом и кретањем, а које ће 1785. на Салону бити проглашено манифестом нове школе. По повратку у Париз из Италије, његов атеље постаје стожер око кога се окупљају млади уметници Био је Робеспјеров следбеник и, између осталог, врстан портретиста, у којима је показао да је сјајан посматрач и сликар.

Током Француске револуције, од 1792. био је члан Народне скупштине и председник клуба јакобинаца 1793/94. године. У овом периоду сликао је дело Мараова смрт које је у потпуности било у служби револуције. Био је хапшен због политичког аганжмана.^[2] Од пресудног значаја за његово стваралаштво био је сусрет са Наполеоном. Године 1804, постављен је за првог дворског сликара. Уследиле су слике у којима је величао цара Француза. Истовремено се бавио античким темама. Након пада Наполеона морао је да напусти Париз. Последње године провео је у Бриселу, радећи митолошке теме смелог колорита као што је Амор и стрела.^[3] Подучавао је бројне француске сликаре.

Луј Давид је засновао естетику према којој ће каснији правци француског сликарства морати да се одреде или прихватањем или одбијањем.

Међу његовим познатим сликама је Сократова смрт.

Биографија

Ране године

Давид је рођен исте године када су нова ископавања на рушевинама Помпеја и Херкуланума затрпаним вулканском лавом и пепелом почела да подстичу стилски повратак на антику (а да није, како се дуго сматрало, он сам главни узрок тог повратка). Његов отац, мали, али успешан трговац текстилом убијен је у двобоју 1757. године, а дечака су касније подигла, наводно не баш нежно, двојица стричева. После класичних студија књижевности и курса цртања, послат је у атеље Жозефа-Мари Вјена, сликара историјског жанра који се приклонио растућем укусу за грчко-римску старину, а да није сасвим напустио лагани осећај и еротику која је била у моди раније на почетку века. Са 18 година, очигледно надарен уметник у настајању Давид је уписан у школу Краљевске академије за сликарство и вајарство. После четири неуспеха на званичним такмичењима и година обесхрабрења који су укључивали чак и покушај самоубиства (стоичком методом изгладњивања), коначно је 1774. године добио „римску награду” (Prix de Rome), владину стипендију која не само да је обезбеђивала боравак у Италији већ практично гарантовала уносне провизије у Француској. Његово награђено дело, Антиох и Стратоника, открива да тада на њега још увек утиче рококо шарм сликара Франсоа Бушеа, који је био и породични пријатељ.

У Италији је било много утицаја, укључујући оне мрачне болоњске школе из 17. века, спокојно класичног Николе Пусена и драматично реалистичног Каравађа. Давид је упио сва три утицаја, са очигледном склоношћу према јаком кјароскору, присутном код следбеника Каравађа. Чинило се да је неко време био решен да испуни заклетву коју је себи дао напуштајући Француску: „Уметност антике ме неће завести, јер јој недостаје живости’’. Али, заинтересовао се за неокласичне доктрине које су у Риму развили, између осталих, немачки сликар Антон Рафаел Менгс и историчар уметности Јохан Јоахим Винкелман. У друштву Катрмера д Кансија, младог француског вајара који је снажно заговарао повратак на антику, посетио је рушевине Херкуланума, дорске храмове у Паезтуму и Помпејске збирке у Напуљу. Испред античких ваза и стубова осећао се, рекао је касније, као да је управо „оперисан од очне мрене”.

Успон до славе: 1780–94

Вративши се у Париз 1780. године, завршио је и успешно изложио слику Велизари проси милостињу, у којој је комбиновао племенито сентименталан приступ антици са сликовном техником која подсећа на Пусена. Године 1782. се оженио надахнутом Маргаритом Пекул, чији је отац био богати грађевински предузимач и надзорник радова на Лувру – што је било значајан положај. Од тог момента Давид је убрзано напредовао.

Патос и сликарска вештина Андромаха оплакује Хектора му је омогућила да постане члан Краљевске академије 1784. године. Исте године, овога пута у пратњи супруге и помоћника, враћа се у Рим са задатком да доврши слику за коју се чини да је првобитно инспирисана паришком представом Хорација под вођством Пјера Корнеја. Резултат, који на крају није заснован на било ком инциденту у представи, била је Заклетва браће Хорација. Тема је свечани тренутак, набијен стоицизмом и простом храброшћу, односно моменат када се тројица браће Хорација суочавају са својим оцем и нуде своје животе како би осигурали победу Рима у рату са Албом; сликовни третман – чврсте контуре облика, огољени кубични простор, трезвена боја, композиција налик фризу и јасно медитеранско осветљење – подједнако је строго нерококовски као и сама тема. Изложена прво у Давидовом атељеу у Риму, а затим, након повратка у Француску, у званичном паришком салону 1785. године, слика је створила сензацију; сматрана је манифестом уметничког препорода (термин неокласицизам још није био у употреби) који би излечио Европу од дуготрајне зависности од финих еротских облина и тема будоара. На крају је дело постало симбол – иако то готово сигурно није била првобитна намера – за окончање корупције декадентне аристократије и својеврстан манифест за повратак строгом, патриотском моралу који се приписује републиканском Риму.

Давид је тако постао херој францсуке културе; чак су га у неким деловима називали и месијом. Своју славу је увећао 1787. године, морално уздижућом сликом Сократова смрт. Године 1788. слика мање моралистичну, али археолошки занимљиву слику Парис и Хелена, а 1789. још једну лекцију самопожртвовања, Ликтори Бруту доносе тела његових синова. На слици је приказан римски вођа и конзул, оснивач римске републике, како прима мртва тела својих синова, које је сам осудио на смрт јер су хтели да врате монархију у Рим. Док је Брут био на видику, започела је Француска револуција, а ова слика римског конзула патриоте који је осудио своје издајничке синове на смрт је добила неочекивани политички значај. Такође је, вероватно захваљујући тачној реконструкцији детаља римске свакодневнице, имала ефекат који је можда био једнако неочекиван, јер је тако Давид започео дуг и опсежан утицај на тадашњу француску моду. Савремени француски домови су почели да имитирају његов римски намештај; мушкарци су се шишали у римском стилу; а жене су усвојиле хаљине и фризуру Брутових кћери. Касније је ултрамодерна усвојила чак и лепршаву хаљину Сабињанке, која истиче њене телесне облине.

У првим годинама француске револуције, Давид је био члан екстремистичке јакобинске групе коју је водио Робеспјер, и постао је енергичан пример политички ангажованог уметника. Изабран је на Националном сабору 1792. године, тачно на време да би могао да гласа за погубљење Луја XVI. До 1793. године, као члан уметничке комисије, он је практично био уметнички диктатор Француске и добио је надимак „Робеспјерова четкица’’. На Конвенцији је држао моралне и естетске говоре:

Уметник мора бити филозоф. Сократ, вешт вајар, Жан-Жак (Русо), добар музичар, а бесмртни Пусен, који је на платну оставио узвишене лекције филозофије, толики су докази да уметнички геније не би требао имати другог водича сем бакље разума.

Наводно вођен бакљом разума, а можда и горким сећањима на своје многе неуспешне покушаје да освоји „римску награду”, успео је да укине Краљевску академију, а са њом и велики део система старог режима за обучавање и покровитељство будућих уметника. Академију је накратко заменило тело под именом „Комуна уметности”, затим група под називом „Популарно и републиканско друштво уметности”, и на крају, коначно, 1795. године, и након што је Давиду одузета власт, долази почетак једног новог система – комбинација Француског иниститута и Школе лепих уметности – који ће доминирати француским уметничким животом током већег дела 19. века.

Током ових година своје диктатуре, Давид је често био заузет револуционарном пропагандом. Издавао је пригодне медаље, постављао обелиске у провинцијама и приређивао националне фестивале и грандиозне сахране које је нова влада приређивала својим мученицима. Неки од његових сликарских пројеката у то време никада нису у потпуности изведени: један од њих је недовршени Жозеф Бара, посвета дечаку бубњару ког су убиле краљеве присталице, а други је скицирана Заклетва са тениског терена, која је у знак сећања на тренутак 1789. године када се „Трећи сталеж” (обичан народ) заклео да се неће распустити док се не донесе и усвоји нови устав. Смрт Лпелитјеа де Сен-Фаржо, насликана у славу убијеног посланика и коју је Давид сматрао једном од својих најбољих слика, на крају је уништена. Резултат свега овога је да је уметничка јакобинска инспирација представљена углавном Смрћу Марата, насликаном 1793. године убрзо након што је вођу револуције убио Шарлот Корде. Ова „пијета француске револуције’’, како су је назвали, генерално се сматра Давидовим ремек-делом и примером како је, под притиском истинских емоција, неокласицизам могао да се претвори у трагични реализам.

Касне године: 1794–1825

Године 1794, пошто је његов пријатељ Робеспјер послат на гиљотину, Давид је ухапшен. Говорило се да се на суђењу лоше бранио, мрмљајући да се у будућности намерава везивати „за принципе, а не за људе’’. Затваран је два пута, четири месеца 1794. године и још два месеца наредне, већину времена у неудобној Луксембуршкој палати у Паризу. Утешно за њега је било то што му је било дозвољено да слика, а такође и чињеница да се његова супруга, која се две године раније развела од њега због тога што је гласао за краљеву смрт, сада лојално вратила у тренутку невоље и поново се удала за њега. Током свог првог боравка у затвору, са прозора је насликао свој једини пејзаж, Поглед на вртове луксембуршке палате. Док је био привремено задржан у другој згради у Паризу, насликао је и један недовршени аутопортрет (слика горе у инфокутији). На њему и са 46 година старости, појављује се као један младић-дечак са романтично разбарушеном косом, смеђим очима и генерално агресивним, али забринутим изгледом; тумор на образу од којег је патио читав свој одрасли век и за који се каже да му је ометао говор, даје лицу благу заобљеност.

И током свог притвора задржао је три атељеа у Лувру, а након амнестије 1795, посветио се подучавању сликарства са истом оном енергијом коју је раније био посветио политици револуције. На крају, у интервалу између сликања Заклетве браће Хорација и Наполеоновог пораза у бици код Ватерлоа, био је одговоран за обуку и индоктринацију стотине младих сликара из целе Европе, међу њима и таквих будућих мајстора као што су Франсоа Жерар, Антоан-Жан Грос и Жан-Огист-Доминик Енгр. Индоктринација је започела премисом да је основа уметности контура (обрис) предмета и тела, па га се може сматрати делимично одговорном за претерано истицање цртежа које је карактерисало европско академско сликарство у 19. веку. Али сам Давид, како показују његова дела, није увек био непријатељски расположен према богатим хроматским ефектима; чак и 1860. могло би га се окарактерисати већим колористом од Ежена Делакроа, „оца целе школе модернизма’’.

Неокласицизам је вероватно био склон да презире портрет, јер би савременом портретираном обично недостајао „универзални изглед” и „голотиња” древне статуе. Давид је, међутим, од почетка своје каријере радио портрете, многе изузетне по психолошкој карактеризацији појединца и изгледу чврстоће меса. У периоду од 1782–83 позирао му је Алфонс Лерој, паришки професор медицине; 1784. госпођа Пекул, његова ташта; 1788. хемичар Антоан-Лоран Лавоазје, са госпођом Лавоазје. Године 1795. сада већ слободан, уметник је портретирао своју лепу и елегантну снају, госпођу Серизја и њеног мужа. Године 1800. урадио је чувени портрет овог периода, Портрет госпође Рекамје, који је оставио недовршеним јер се портретирана, а која је тада била на почетку своје каријере владајуће паришке лепотице, показала непоузданом у погледу позирања.

Али Давид није био човек за живот обичног мајстора-учитеља и портретисте. Године 1799. поново је извео спектакуларан повратак у жижу јавности са новим џиновским платном, Интервенција Сабињанки. Слика, а која се често погрешно назива Отмица Сабињанки, представља тренутак неколико година након легендарне отмице, када су жене, сада већ задовољне супруге и мајке, прекинуле битку између својих римских мужева и Сабињаца који су дошли у нежељену спасилачку мисију; у жижи сукоба стоји љупка Сабињанка Херсилија, која једном руком умирује римског Ромула, а другом брадатог Сабињана Тита Тација. Уметник је сада изјавио да му је циљ да се удаљи од наводне „римске сировости” присутне код Заклетве браће Хорација и представи сцену на грациознији, грчки начин, а добио је и одушевљење и аплауз публике за елеганцију приказаних фигура. На одређени начин, такође и одобрење за своју наводну намеру да сада проповеда помирење након 10 година крвопролића у Француској. Али можда је највећу пажњу привукао голотињом својих античких ратника; пошто је престао да буде „Робеспјерова четкица”, сада је постао, у популарном жаргону шире публике, „Рафаел гологузих’’ (фр. sansculottes; другим речима, „Рафаел радикалних републиканаца”).

Референце

^ „Jacques-Louis David | Biography, Art, & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-02.
^ „Neoclassicism and Romanticism : Jacques-Louis David”. A World History of Art. Архивирано из оригинала 05. 02. 2007. г. Приступљено 21. 1. 2019.
^ Општа Ларусова енциклопедија. Земун: ЈРЈ. 2004. стр. 308.

Литература

Boime, Albert (1987), Social History of Modern Art: Art in the Age of Revolution, 1750–1800 volume 1, Chicago, Illinois: The University of Chicago Press, ISBN 0-226-06332-1
Bordes, Philippe (1988), David, Paris, FRA: Hazan, ISBN 2-85025-173-9
Bordes, Philippe (2005), Jacques-Louis David: From Empire to Exile, New Haven, Connecticut: Yale University Press, ISBN 0-300-10447-2
Brookner, Anita, Jacques-Louis David, Chatto & Windus (1980)
Carlyle, Thomas (1860) [1837]. The French Revolution: A History. II. New York: Harper & Bros. OCLC 14208955.
Chodorow, Stanley, et al. The Mainstream of Civilization. New York: The Harcourt Press (1994) pg. 594
Crow, Thomas E. (1995), Emulation: Making Artists for Revolutionary France (1st изд.), New Haven, Connecticut: Yale University Press, ISBN 0-300-06093-9
Crow, Thomas E. (2007), „Patriotism and Virtue: David to the Young Ingres”, Ур.: Eisenman, Stephen F., Nineteenth Century Art: A Critical History (3rd изд.), New York City, New York: Thames & Hudson, стр. 18—54, ISBN 978-0-500-28683-8
Delécluze, E., Louis David, son école et son temps, Paris, (1855) re-edition Macula (1983)
Dowd, David, Pageant-Master of the Republic, Lincoln, University of Nebraska Press, (1948)
Honour, Hugh (1977), Neo-Classicism, New York City, New York: Penguin Books, ISBN 0-14-013760-2
Humbert, Agnès, Louis David, peintre et conventionnel: essai de critique marxiste, Paris, Editions sociales internationales (1936)
Humbert, Agnès, Louis David, collection des Maîtres, 60 illustrations, Paris, Braun (1940)
Hunt, Lynn (2004), Politics, Culture, and Class in the French Revolution, Los Angeles, California: University of California Press, ISBN 0-520-24156-8
Janson, Horst Waldemar; Rosenblum, Robert (1984), 19th-Century Art, New York City, New York: Harry Abrams, ISBN 0-13-622621-3
Johnson, Dorothy, Jacques-Louis David. New Perspectives, Newark (2006)
Lajer-Burcharth, Ewa, Necklines. The art of Jacques-Louis David after the Terror, ed. Yale University Press, New Haven London (1999)
Lee, Simon, David, Phaidon, London . 1999. ISBN 0714838047.
Lévêque, Jean-Jacques, Jacques-Louis David édition Acr Paris (1989)
Leymarie, Jean, French Painting, the 19th century, Cleveland (1962)
Lindsay, Jack, Death of the Hero, London, Studio Books (1960)
Malvone, Laura, L'Évènement politique en peinture. A propos du Marat de David in Mélanges de l'École française de Rome, Italie et Méditerranée 106, 1 (1994)
Michel, R. (ed), David contre David, actes du colloque au Louvre du 6-10 décembre 1989, Paris (1993)
Monneret, Sophie Monneret, David et le néoclassicisme, ed. Terrail, Paris (1998)
Noël, Bernard, David, éd. Flammarion, Paris (1989)
Rosenblum, Robert (1969), Transformations in Late Eighteenth Century Art (1st paperback изд.), Princeton, New Jersey: Princeton University Press, ISBN 0-691-00302-5
Roberts, Warren (1. 2. 1992), Jacques-Louis David, Revolutionary Artist: Art, Politics, and the French Revolution, The University of North Carolina Press, ISBN 0-8078-4350-4
Rosenberg, Pierre, Prat, Louis-Antoine, Jacques-Louis David 1748-1825. Catalogue raisonné des dessins, 2 volumes, éd. Leonardo Arte, Milan (2002)
Rosenberg, Pierre, Peronnet, Benjamin, Un album inédit de David in Revue de l'art, n°142 (2003–04), pp. 45–83 (complete the previous reference)
Sahut, Marie-Catherine & Michel, Régis, David, l'art et le politique, coll. "Découvertes Gallimard" (nº 46), série Peinture. Éditions Gallimard et RMN Paris (1988)
Sainte-Fare Garnot, N., Jacques-Louis David 1748-1825, Paris, Ed. Chaudun (2005)
Schama, Simon (1989). Citizens: A Chronicle of the French Revolution. Penguin Books.
Schnapper, Antoine, David témoin de son temps, Office du Livre, Fribourg, (1980)
Thévoz, Michel, Le théâtre du crime. Essai sur la peinture de David, éd. de Minuit, Paris (1989)
Vanden Berghe, Marc, Plesca, Ioana, Nouvelles perspectives sur la Mort de Marat: entre modèle jésuite et références mythologiques, Bruxelles (2004) / New Perspectives on David's Death of Marat, Brussels (2004) - online on www.art-chitecture.net/publications.php [1]
Vanden Berghe, Marc, Plesca, Ioana, Lepelletier de Saint-Fargeau sur son lit de mort par Jacques-Louis David: saint Sébastien révolutionnaire, miroir multiréférencé de Rome, Brussels (2005) - online on www.art-chitecture.net/publications.php [2]
Vaughan, William and Weston, Helen (eds),Jacques-Louis David's Marat, Cambridge (2000)
The Death of Socrates. Retrieved 29 June 2005. New York Med.
Jacques-Louis David, on An Abridged History of Europe. Retrieved 29 June 2005
J.L. David Архивирано на сајту Wayback Machine (6. август 2002) on CGFA. Retrieved 29 June 2005
French painting 1774-1830: the Age of Revolution. New York; Detroit: The Metropolitan Museum of Art; The Detroit Institute of Arts. 1975. (see index)