Bubrezi (lat: ren; gr: νεφρό, nephro; tur: böbrek; bunjevački: bubrik) su parni organi, koji predstavljaju centralni deo urinarnog sistema. Smešteni su u retroperitonealnom prostoru na zadnjem zidu abdomena, i nalaze se sa obe strane kičmenog stuba (u visini 12. grudnog i 1. i 2. slabinskog pršljena). Desni bubreg, potisnut jetrom, postavljen je malo niže u odnosu na levi.

Ima oblik šupljeg zrna pasulja, čija je konkavna ivica okrenuta ka kičmenom stubu. Bubreg odraslog čoveka teži oko 140-150g i ima veličinu stisnute pesnice. Medijalna strana ovog organa sadrži ulazni otvor ili bubrežni hilus, koji vodi u bubrežnu duplju (sinus renalis), a kroz koji prolaze krvni i limfni sudovi, nervi i mokraćovod.

Bubreg je spreda pokriven parijetalnim peritoneumom, a osim toga sa svih strana ga okružuju tri omotača: bubrežna fascija (koja oblaže i nadbubrežnu žlezdu), masna čahura (capsula adiposa) i fibrozna čahura (capsula fibrosa).

Ako se bubreg raseče od vrha do dna, makroskopski se mogu uočiti dve karakteristične zone: spoljašnja zona ili kora (cortex renis) i unutrašnja zona ili srž (medulla renis). Korteks je tamnije boje i ima zrnastu strukturu, a medula je prugasta i svetlija.

Glavni deo srži ljudskog bubrega čini 10-18 renalnih (Malpigijevih) piramida, čije su baze okrenute ka spoljašnjoj ivici, a vrhovi prema hilusu. Sa baze renalnih piramida u koru se projektuju prugaste strukture ili medularni zraci (Ferajnove piramide). Od jedne piramide izrasta 400-500 medularnih zraka, a one se tretiraju kao deo kore bubrega (zajedno sa pravim kortikalnim parenhimom). Vrhovi piramida (papile) sadrže tzv. rešetkasto polje sa 10-20 papilarnih otvora, putem kojih se mokraća iz srži izliva u male bubrežne čašice (calyces renales minores). Spajanjem dve-tri male čašice nastaju velike bubrežne čašice (calyces renales majores), a one se otvaraju u bubrežnu karlicu i mokraćovod.

Kora bubrega sastoji se od parenhima između renalnih piramida i kapsule (bubrežni labirint), kao i dela parenhima koji prodire između piramida (Bertinijeve kolumne).

Bubreg se može podeliti na manje morfološke celine: lobuse i lobuluse. Lobus čini jedna Malpigijeva piramida sa delom kore iznad njene baze i delovima susednih kolumni, a lobulus čini jedan medularni zrak i delovi labirinta koji ga okružuju.

Nefron (nephron) je osnovna morfološka i funkcionalna jedinica bubrega. Svaki bubreg se sastoji od preko milion nefrona i svaki od njih može potpuno samostalno da stvara mokraću. Čovek može da živi dok mu je funkcionalna barem 1/3 nefrona.

Nefron se sastoji od bubrežnog telašca (korpuskula) i bubrežnog tubula.

Korpuskul je početni deo nefrona loptastog oblika, koji ima dijametar oko 200μm i sastoji se od glomerula i Boumanove (Bowman) kapsule. Glomerul predstavlja splet gusto zbijenih kapilara (u obliku klupka), koji povezuje dovodnu (aferentnu) sa odvodnom (eferentnom) arteriolom. Mesto ulaska aferentne i izlaska eferentne arteriole se naziva vaslukarni pol glomerula. Nasuprot njemu se nalazi urinarni pol, na kome se isfiltrirana krvna plazma (primarna mokraća) odvodi u bubrežne tubule. Oko čitavog glomerula se nalazi Boumanova kapsula izgrađena od dva lista. Spoljašnji ili parijetalni list kapsule ograničava bubrežni korpuskul i odvaja ga od okolnog parenhima, a na vaskularnom polu prelazi u unutrašnji ili visceralni list. Između njih se nalazi interkapsularni prostor, u koji se filtrira primarna mokraća (ultrafiltrat krvi). Kapilari glomerula su fenestriranog tipa, bez dijafragme i 500 puta su propustljiviju od običnih somatskih kapilara.

Bubrežni tubul se proteže od urinarnog pola korpuskula do lučnog sabirnog tubula. U njega se uliva primarna mokraća iz bubrežnog telašca, i procesima apsorpcije i sekrecije obrazuje konačna mokraća. Sastoji se od proksimalnog izuvijanog tubula, Henleove petlje i distalnog izuvijanog tubula.

Iako svi nefroni imaju istu strukturu, oni se dele na dve glavne grupe: kortikalne i jukstamedularne nefrone. Glomerul kortikalnih nefrona je smešten u spoljašnjem delu kore i ima kratku Henleovu petlju, koja samo delimično zalazi u medulu. Jukstamedularni su smešteni dublje u parenhimu kore i imaju veoma dugačke Henleove petlje, koje prodiru duboko kroz medulu i dostižu skoro do bubrežnih papila. Većinu čine kortikalni nefroni (70-80%).

Tokom starenja organizma broj funkcionalnih nefrona se postepeno smanjuje, tako da u 80. godini mnogi ljudi imaju samo 40% od početnog broja nefrona. Osim toga njihova populacija se smanjuje i pri povredama, oboljenjima i sl, a bubreg nema izraženu sposobnost regeneracije.

Intersticijum je prostor između nefrona, tubula, krvnih i limfnih sudova i nerava. Sastoji se od vezivnog tkiva, i u predelu korteksa je slabo izražen i čini oko 7% ukupnog volumena kore, a u predelu srži bubrega čini i do 20%. Čine ga fibroblasti, miofibroblasti, makrofagi, periciti, histiociti itd.

Protok krvi kroz oba bubrega iznosi oko 21% minutnog volumena srca ili 1200ml/min. Krv dolazi u ove organe iz abdominalne aorte, preko bubrežne arterije (a. renalis) – po jedna arterija za svaki organ. To je istovremeno nutritivni i funkcionalni krvni sud i ulazi u bubreg kroz tzv. hilus i odmah se deli na dve grane (ventralnu i dorzalnu). Jedna grana odlazi u prednji, a druga u zadnji deo bubrega. Pre ulaska u parenhim ovi ogranci se dele i daju interlobarne arterije (aa. interlobares). One se penju uz Bertinijeve kolumne i u predelu baza renalnih piramida savijaju se i nastavljaju kao lučne arterije (aa. arcuatae). Dalje se pružaju graničnom linijom između kore i srži bubrega i granaju se, u jednakim razmacima, na interlobularne arterije (aa. interlobulares), koje se pružaju ka kapsuli (spoljašnjoj ivici) bubrega. Od ovih arterija odvajaju se grančice koje će posle kratkog puta ući u klupko glomerula, kao aferentne arteriole. Arteriole ulaze u prvi kapilarni splet iz koga nastaju eferentne arteriole, koje se ponovo granaju dajući drugu (peritubularnu) kapilarnu mrežu. Eferentne (odvodne) arteriole jukstamedularnih nefrona su veoma dugačke i nazivaju se pravi sudovi (vasa recta).

Vene bubrega uglavnom prate odgovarajuće arterije i imaju iste nazive. Kapilari bubrežne kapsule i spoljašnjeg dela kore se sakupljaju i formiraju zvezdaste vene (vv. stellatae). One se zativ ulivaju u vv. interlobulares, a interlobularne vene u lučne vene (vv.arcuatae). U lučne vene se drenira i vaskularna mreža iz područja medule i venska krv zatim ide kroz interlobarne vene, i konačno kroz bubrežnu venu (v. renalis) izlazi iz bubrega kroz hilus i uliva se u donju šuplju venu.

Od ukupne količine krvi koja prođe kroz bubrege, 98-99% odlazi u koru, a samo 1-2% u medulu.

U bubregu postoje dve mreže limfnih sudova. Jedna se nalazi u spoljašnjem delu kore i limfa iz nje odlazi u limfne sudove kapsule. Druga mreža je smeštene dublje u bubrežnom parenhimu i izliva se preko limfnog suda, koji izlazi kroz hilus, i dalje odlazi u parijetalne (slabinske) limfne žlezde i sabirno stablo. Između ove dve mreže postoje spojnice (anastamoze).

Bubreg je najvećim delom inervisan simpatičkim nervnim vlaknima, mada postoji i mali broj parasimpatičkih i senzitivnih vlakana. Simpatička vlakna izazivaju kontrakciju glatke muskulature krvnih sudova, što znači da deluju kao vazokonstriktori. Potiču iz celiačnog spleta (plexus celiacus), koji predstavlja najveći autonomni nervni splet i inerviše sve organe trbušne duplje i polne žlezde.

Bubrezi imaju čitav dijapazon po život značajnih uloga i utiču na rad svih ostalih organa i organizma u celini. Osnovna funkcija ovih organa je formiranje konačne mokraće, ali pored toga oni imaju višestruku ulogu u održavanju homeostaze u organizmu. To podrazumeva:

• regulaciju ravnoteže vode i elektrolita,
• regulaciju osmolarnosti telesnih tečnosti i koncentracije elektrolita,
• regulaciju acido-bazne ravnoteže,
• izlučivanje otpadnih produkata metabolizma i štetnih hemikalija,
• regulaciju arterijskog pritiska,
• sekreciju različitih hormona,
• sintezu glukoze i sl.

Mehanizam stvaranja mokraće obuhvata tri fundamentalna procesa: filtraciju, reapsorpciju i sekreciju. Stvaranje primarne mokraće počinje filtracijom velike količine tečnosti (krvi) iz glomerulskih kapilara, kroz krvno-urinarnu membranu, u Boumanovu kapsulu. Ovaj ultrafiltrat krvi zatim ulazi u sistem tubula, gde se odvija reapsorpcija (vraćanje određenih supstanci iz filtrata u krvotok) i sekrecija (transport jona i drugih supstanci iz krvotoka u bubrežne tubule). Kao rezultat nastaje konačna mokraća, koja se preko mokraćovoda (ureter) odvodi iz bubrega u mokraćnu bešiku.

Obavljajući ovu primarnu ulogu, bubrezi takođe vrše i druge funkcije. Oni veoma precizno podešavaju izlučivanje vode i elektrolita prema njihovom unosu, održavajući na taj način stalnost unutrašnje sredine. Oni imaju glavnu ulogu u izlučivanju otpadnih produkata metabolizma (urea, kreatin, mokraćna kiselina, bilirubin), raznih toksina, lekova i dodataka hrani. Regulacijom izlučivanja vode i Na imaju presudnu ulogu u dugoročnoj regulaciji arterijskog pritiska. Zajedno sa plućima i puferima telesnih tečnosti, bubrezi učestvuju u regulaciji acido-bazne ravnoteže, jer mogu da odstrane iz organizma razne kiseline (sumpornu, fosfornu i dr). Pošto sintetišu i sekretuju oko 90% ukupnog eritropoetina, oni direktno utiču i na stvaranje, tj. broj crvenih krvnih zrnaca. Tokom prolongiranog gladovanja bubrezi u procesu glikoneogeneze, od različitih prekursora, stvaraju glikozu.

Kod hroničnih bolesti bubrega ili akutne insuficijencije, dolazi do teških poremećaja u zapremini i sastavu telesnih tečnosti i nakupljanja raznih štetnih materija u organizmu. Ako se ne preduzmu odgovarajuće kliničke mere (poput hemodijalize), nastupa smrt pacijenta u roku od nekoliko dana.

Na osnovu patofizioloških mehanizama nastanka pojedinih grupa bubrežih oboljenja, izvršena je podela bubrežnih bolesti na glomerulske i neglomerulske. U prvu grupu spadaju nefritisi i nefrotski sindrom, a u drugu grupu vaskularne, tubulointersticijske i tubulske bolesti.

Danas se, ipak, češće koristi klinička klasifikacija, zasnovana na preporukama Svetske zdravstvene organizacije. Ova podela je sledeća:

• akutni nefritiski sindrom,
• nefrotski sindrom,
• asimptomatska urinarna abnormalnost,
• akutna bubrežna insuficijencija,
• hronična bubrežna insuficijencija,
• infekcija urinarnog trakta,
• opstruktivna bolest urinarnog trakta,
• funkcijski defekti bubrežnih tubula,
• hipertenzivna nefropatija,
• nefrolitijaza i nefrokalcinoza.

• Arthur C. Guyton, John E. Hall: Medicinska fiziologija, IX izdanje ("Savremena administracija" Beograd, 1999.) ISBN 86-387-0599-9;
• Stanoje Stefanović i saradnici: Specijalna klinička fiziologija, III izdanje ("Medicinska knjiga" Beograd – Zagreb, 1980.);
• Z. Anđelković, LJ. Somer, M. Perović, V. Avramović, LJ. Milenkova, N. Kostovska, A. Petrović: Histološka građa organa, I izdanje ("Bonafides" Niš, 2001.) ISBN 86-7434-003-2;
• Slavoljub V. Jovanović, Neva L. Lotrić: Deskriptivna i topografska anatomija čoveka, III izdanje ("Medicinska knjiga" Beograd – Zagreb, 1987.);
• Vjekoslav Duančić: Osnove histologije čoveka, VIII izdanje ("Medicinska knjiga" Beograd – Zagreb, 1983.);
• Dušan Trpinac: Histologija za studente farmacije, IV izdanje ("Kuća štampe" Beograd, 2000.);
• LJ. Babić, R. Borota, A. Lučić: Priručnih praktičnih i seminarskih vežbi iz patološke fiziologije, VIII izdanje ("Futura" Novi Sad, 2004.) ISBN 86-7197-217-8.

Bubreg na Wikimedijinoj ostavi