Hercigonja je autor više od 300 muzičkih dela različitih žanrova - od monumentalnih muzičko-scenskih dela (scenski oratorijum „Gorski vijenac“, muzičko-scenska vizija „Planetarijom“, opera-balet „Stavte pamet na komediju“, oratorijum „Jama“, „Sluga Jernej i njegovo pravo“ do masovnih pesama, kao što je „Svečana pesma“ i „Druže Tito mi ti se kunemo“.
Hercigonja je objavio više od 200 muzikoloških i publicističkih radova u dnevnoj i periodičnoj štampi i na radiju.
1930-ih godina bio je pristalica radničkog pokreta i simpatizer ilegalne KPJ.[2] Učestvuje u radu horova radničkih društava, kao horovođa, i za njih piše svoje prve masovne pesme: »Crveni makovi«, »Vstanite«, »Zlomimo bič«, »Matiji Gupcu« i dr.[2][3]
Možda je tada bilo malo neobično da »diplomirani kompozitor« uvežbava jednoglasne i dvoglasne pesme, svira harmoniku na seoskoj zabavi, komponuje borbene pesme (i piše tekstove za njih!), diriguje tamburaškim orkestrom, no ja to nisam smatrao manje vrednim poslom ili nekom degradacijom. Drugarska pažnja koja mi je ukazivana, osećanje da radim posao koji je važan, koristan i za pokret i za muziku, sve to učinilo je da sam u njemu našao sebe.[2]
Od 1932. godine bio je zborovođa zagrebačkih pjevačkih društava »Radić«, »Zvezda«, »Nada«, a između 1934. i 1937. vodi radničke i seoske zborove »Tekstilac«, »Međimurac«, »Tramvajac« i »Seljačka sloga«.[3]
Tokom drugog svetskog rata, Nikola Hercigonja je iz Sušaka 26. oktobra 1942. otišao u partizane, gde se bavio uglavnom kulturnim radom.[4] Po dolasku u partizane poslan je preko Gorskog Kotara i Like u oslobođeni Bihać, u partizansku pozorišnu grupu Kazalište narodnog oslobođenja. U međuvremenu je u agit-propu CK KPH u Drežnici i u Buniću, pored Korenice, radio na konačnoj redakciji pesmarice »Pjesme borbe«, prve partizanske pesmarice sa notama.[4] Dolazak u Kazalište narodnog oslobođenja na dan 30. novembra 1942. bio mu je ujedno i prvi kontakt sa organizovanim muzičkim priredbama u borbi.[4]
Kazalište narodnog oslobođenja u pećini u kanjonu Pive, tokom bike na Sutjesci. Nikola Hercigonja stoji prvi sleva.
Tokom bitke na Sutjesci, u veoma teškim uslovima, Hercigonjina grupa je morala ostaviti harmoniku, koja je već bila gotovo neupotrebljiva. Posle ga je bilo stid, kada je video da je muzika 2. divizije sačuvala svoje instrumente, pa čak i veliki bubanj koji je prešao Sutjesku neoštećen.[5] Nakon pakla na Sutjesci i prelaska u zapadnu Bosnu, Hercigonja je u Prnjavoru doživeo dirljiv trenutak kada je u nekoj kući, prvi put posle Bihaćke republike, video klavir (i to u vrlo dobrom stanju) i svirao na njemu: Nada Borozan i ja nismo mogli zadržati suze; ona je ponavljala kao dete: »Nikola, pa to je pravi klavir«.[6]
Sa Kazalištem narodnog oslobođenja je izvodio priredbu za Drugo zasedanje Avnoja, 29. novembra 1943.[7] 1944. godine Hercigonja je teško ranjen, nakon čega je prebačen avionom u savezničku bolnicu u Bari.[8] Narednih nekoliko meseci nosio je štaku. Po povratku iz Rima, počeo je temeljno da radi na zapisivanju narodnih melodija. Njegovo interesovanje za stare folklorne naslage poticalo još iz vremena pre rata, a posebno ga je zainteresovao crnogorski muzički folklor u vreme četvrte ofanzive.[9]
Hercigonja je poslednje godine rata bio istaknuti prosvetni radnik u Odeljenju za narodnu prosvetu (Prosvetnom povereništvu) ZAVNOH-a[10]
U poratnim godinama radio je na prikupljanju partizanskih napeve za zbirku »Zbornik partizanskih napeva«, u izdanju »Nolit«, Beograd, 1961.
Djela
Orkestarska dela
Simfonijski kapričo Pan (1935)
Uspavanka (1940)
Skice iz Crne Gore (1948)
Simfonijski ples Linđo (1952)
Svita na teme starih dubrovačkih igara (1959)
Klavirska
Svita Vanjka (1941)
Vokalna
Kantata Gorski vijenac (1951)
Kantata Isti smo hod (1965)
Tito to smo svi mi (1947)
Svečana svita (1949)
Tri igre iz Crne Gore i Boke (1954)
Vu kleti (1956)
Kompozicije na temu NOB
Poratne kompozicije Hercigonje sadržajem vezane uz narodnooslobodilačku borbu su sledeće:[11]
»Ide omladina«, mala poema za solo, mešoviti hor i orkestar, na narodni tekst (1945);
»Uspavanka majke partizanke«, solo-pesma, na tekst Griçora Viteza (1946, orkestrirana 1948);
muzika za film »Tragom četvrte i pete ofanzive« (1946);
»Tito — to smo mi svi«, kantata za solo, mešoviti hor i orkestar, na tekst Radovana Zogovića (1947);
»Svečana svita« za sola, mešoviti hor i orkestar, na narodni tekst (1949);
»Ognjeni vlak«, solo-pesma, na tekst Gorana Kovačića (1949);
»Isti smo hod«, kantata za sola, mešoviti hor, dva recitatora i orkestar (1965);
»Jama« — »Passio hominis nostri«, za sola, mešoviti hor, dva recitatora i orkestar (1968—1971);
»Partizanka«, popularna kantata za sola, mešoviti hor i tamburaški orkestar (1976; za tamburaški orkestar aranžirao Sava Vukosavljev);
»Mesto svevido«, kantata pisana za kragujevački »Veliki školski čas«, za mešoviti hor, dečji hor, recitatore i simfonijski orkestar, na tekstove Mire Alečković iz zbirke »Mesto svevido« (1978; za duvački orkestar aranžirao Budimir Gajić).
↑Muzika i muzičari u NOB, zbornik sećanja (str. 189), Beograd 1982.
↑Muzika i muzičari u NOB, zbornik sećanja (str. 192), Beograd 1982.
↑Ogrizović, Mihajlo. Prosvjeta u narodnoj revoluciji (zbornik publikovan kao sv. 12. Radova Zavoda za pedagogiju Filozofskoga fakulteta Sveučilišta u Zagrebu), Školske novine, Zagreb, 1978, str. 86.
↑Muzika i muzičari u NOB, zbornik sećanja (str. 200), Beograd 1982.
