Tenkina zavera

Tenkina zavera je bila zavera koju je zajedno sa nekoliko članova Državnog saveta u jesen 1857. organizovao Stefan Stefanović Tenka sa ciljem da se ubije knez Aleksandar Karađorđević. Nakon otkrivanja neuspele zavere, zaverenici su najpre osuđeni na smrt, pa pomilovani na doživotnu robiju. Knez je iskoristio zaveru kao pokriće za državni udar u kome je ucenama smenio gotovo sve nelojalne članove Državnoga saveta. Pošto je knez bio austrofil opozicija je uspela da zainteresuje rusku, francusku i tursku diplomatiju da se umešaju, pa je Porta kao komesara poslala Etem-pašu sa ciljem da obezbedi poštovanje ustava. Nakon Etem-pašine misije knez je bio primoran da oslobodi zaverenike i da smenjene savetnike vrati u Savet. Kriza ustavobraniteljskoga režima tada je dostigla vrhunac.

Sukob kneza i Saveta

Između kneza Aleksandra Karađorđevića i Državnoga saveta postojalo je stalno trvenje između 1855. i 1857. Nakon Krimskoga rata knez je vodio austrofilsku politiku, vežući se za Austriju, sprečavajući rusofile da budu ministri.^[1] Gotovo celi Državni savet (sem trojice) bio je protiv kneza i često su razgovarali o tome kako treba zbaciti kneza.

Zaverenici

Nekoliko savetnika (članova oligarhijskoga Državnoga saveta) i predsednik Vrhovnoga suda zaverili su se protiv kneza. U zaveru protiv kneza kao glavni zaverenici bili su upleteni savetnici Stefan Stefanović Tenka, Paun Janković i Radovan Damjanović.^[2]^[3] Pavle Stanišić i predsednik Vrhovnoga suda Cvetko Rajović su bili u širem krugu zaverenika i nisu znali sve planove.^[3] Glavni zaverenici imali su za cilj da ubiju kneza Aleksandra Karađorđevića, a oni iz širega kruga imali su za cilj samo da rade na prevratu i smeni kneza.

Zaverenici dobijaju novac

Novac za zaveru dobili su od bivšeg kneza Miloša Obrenovića.^[4] U proleće 1857. jedan agent Miloša Obrenovića sastao se sa Stefanom Stefanovićem Tenkom, koji je pristao da radi na zbacivanju Aleksandra Karađorđevića i dovođenju na vlast Miloša Obrenovića.^[4] Govorio im je o mogućnosti dolaska evropske komisije, koja bi zbacila Karađorđevića sa prestola. Drugi Milošev agent dr Pacek donio je 5.000 dukata, koje je pet zaverenika međusobno podelilo. Tenka se sastao i sa Milošem.

Unajmljeni ubica ne izvršava plan

Glavni zaverenici su nakon nekoga vremena nezavisno od Miloša odlučili da pokušaju da se kneza Aleksandra reše jednim atentatom.^[3] Najpre su nameravali da otruju kneza, pa je Radovan Damjanović u jednoj apoteci ukrao otrov.^[5] Međutim pošto su promenili plan Damjanović je našao ubicu Milosava Petrovića i nabavio mu pušku i lažni pasoš.^[5] Paun Janković je ubici dao novac i uputio ga u Brestovačku banju gde je bio knez, ali Milosav nije išao da ubije kneza, nego se vratio u Beograd i počeo da ucenjuje zaverenike i tako im uzeo 1.000 dukata.^[5] Jedan Milosavljev poznanik je sve prijavio vlastima.

Hapšenje i sprovođenje u Gurgusovac

Vlast je početkom oktobra 1857. pohapsila zaverenike i zatvorila ih u vojnu bolnicu i dala vojsci na čuvanje. Tokom suđenja dokazanao je da su glavni zaverenici nameravali da ubiju kneza, a za Cvetka Rajovića i Pavla Stanišića je dokazano samo da su radili na prevratu. Svi zaverenici bili su osuđeni na smrt.^[6] Knez je najpre nameravao da potvrdi presudu, ali zbog Portine intervencije nije smeo to da učini, pa je pomilovao zaverenike na doživotnu robiju u Gurgusovačkoj kuli (Knjaževac).^[6] Javnost se u početku gnušala zaverenika. Prilikom sprovođenja u Gurgusovačku kulu u kasnu jesen sprovođeni su u lancima bez tople odeće, a ako je neko imao nešto toplo to mu je skidano.^[6] To sprovođenje izazvalo je preokret, pa su počeli da ih sažaljevaju. U Gurgusovcu se postupalo surovo sa osuđenima, pa su se o toj tamnici širile strašne priče kao o jednoj mučionici.^[7] Sprovođenjem zaverenika u Gurgusovac knez je izgubio početnu korist koju je imao od Tenkine zavere. Pored toga u tamnici je umro Radovan Damjanović.

Državni udar na Savet

Tenkina zavera ohrabrila je kneza na jednu vrstu državnoga udara protiv Saveta. Traženo od šest članova Saveta da podnesu ostavke, jer su kompromitovani, a ako to ne učine da bi mogli da budu osuđeni.^[8] Svih šest savetnika (Lazar Arsenijević, Stevan Magazinović, Jovan Veljković, Stojan Jovanović Lešjanin, Živko Davidović i Gavrilo Jeremić) podneli su ostavke 25. oktobra 1857. da bi izbegli robiju.^[9] Od još jednoga savetnika su uzeli ostavku, koju su mogli svaki čas aktivirati, a Aleksu Simića i Iliju Garašanina su smatrali kompromitovanim. Samo su četiri savetnika bila sigurna za svoj položaj. Umesto deset uklonjenih, knez je doveo sebi lojalne savetnike.^[10] Iako je sa novim Savetom mogao da svoju novu moć utvrdi zakonom, knez to nije učinio.

Etem-pašina misija

Vansavetska opozicija je onda odlučila da apeluje na Velike sile i ukaže da je knez izvršio državni udar. Francuska se zbog sukoba sa Austrijom oko Italije približila Rusiji, pa je imala interes da pomogne Rusiji da se suzbije austrijski uticaj u Srbiji, tj. austrofilska politika Aleksandra Karađorđevića. Te dve sile tražile su da se umeša Porta, koja je dala Turski ustav iz 1838. Etem-paša je određen za komesara da izvidi situaciju oko kneževoga državnoga udara. Porta je bila zainteresovana da Rusija i Francuska ne odrede evropskoga komesara, koji bi presuđivao, pa je imala nameru da izmiri kneza i Savet. Etem-paša je išao toliko daleko da je pretio knezu da će biti smenjen, pa je knez 1. aprila 1858. pomilovao zaverenike i predao mu ih.^[11] Knez je bio prisiljen da šest zbačenih savetnika vrati u Savet. Vrlo brzo nakon toga opozicija će se dovoljno organizovati da krajem 1858. sazove Sentandrejsku skupštinu, koja je zbacila kneza.

Izvori

↑ Jovanović 1932: str. 272
↑ Jovanović 1932: str. 262
↑ ^3,0 ^3,1 ^3,2 Jovanović 1932: str. 265
↑ ^4,0 ^4,1 Jovanović 1932: str. 264
↑ ^5,0 ^5,1 ^5,2 Jovanović 1932: str. 263
↑ ^6,0 ^6,1 ^6,2 Jovanović 1932: str. 276
↑ Jovanović 1932: str. 277
↑ Jovanović 1932: str. 280
↑ Jovanović 1932: str. 281
↑ Jovanović 1932: str. 284
↑ Jovanović 1932: str. 305

Literatura

Jovanović, Slobodan (1932). Ustavobranitelji i njihov vlada. Beograd: Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon.
Hristić, Nikola (2006). Memoari 1840—1862. Valjevo: Prosveta.