Јован Скерлић

Јован Скерлић
Јован Скерлић
Лични подаци
Датум рођења	20. август 1877.
Место рођења	Београд, Кнежевина Србија
Датум смрти	15. мај 1914. (36 год.)
Место смрти	Београд, Краљевина Србија

Јован Скерлић (Београд, 20. август 1877 — Београд, 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.

Рођен је у Београду 20. августа (8. по јулијанском календару) 1877. године у грађанској породици од оца Милоша и мајке Персиде^[1] рођ. Марковић (из Пеште), у породичној кући на углу Господар Јевремове и Добрачине улице, код Чукур-чесме на Дорћолу. Његов отац је био власник фирме и продавнице шешира, (мајстор шеширџијског заната) који је имао радњу и продавницу у Васиној улици код Кнез Михаилове улице. Јован Скерлић је имао две сестре, Јованку и Јелену, удату за Владимира Ћоровића.^[2]

Имао је супругу Клару и кћи Љиљану.^[3], оне су касније живеле у Француској.^[4]

Његов животни мото гласио је: „Живети — значи радити!“. Живот му је био непрекидан, напоран рад. Он није знао за одмор, нити је марио за умор, „све докле његов преморени и у раду сагорели организам није клонуо пред чељустима смрти“.^[5] Преминуо је изненада у 36. години, 15. маја (2. маја по јулијанском календару) 1914.

Образовање и просветни рад

Основну школу, гимназију и студије филозофије је завршио у Београду. На Великој школи је дипломирао из француског језика са књижевношћу и теорије књижевности, као ђак Богдана Поповића. Потом је отишао у Лозану, где је положио докторат из француске књижевности (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).^[6]

Само је кратко време био гимназијски наставник у Београду. Одмах по положеном докторском испиту, постављен је за наставника Универзитета у Београду, прво за француски језик и књижевност, а затим за српску књижевност, коју је предавао све до смрти. У два маха је отпуштан из државне службе због својих политичких назора.^{[тражи се извор]}

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1910. године.

Књижевни и национално-политички рад

И поред своје велике књижевне делатности, којом се прославио као најпопуларнији и најобилнији српски критичар, Скерлић је упоредо радио, исто тако неуморно и обилато, и на политичком и националном пољу. Још као ђак је пришао социјалистичком покрету и писао социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи. Касније је приступио Самосталној радикалној странци, створеној од левог крила радикалне странке, и убрзо постао њен главни идеолог. Последње две године живота је био посланик у Народној скупштини, у којој се нарочито истакао својим борбеним говором против „банко-кратије“, тј. против банака које својим зеленашким каматама бездушно исцрпљују народ.

Много је важнији његов рад на националном пољу. Идејно, он је несумњиво био најсмелији и најистакнутији проповедник и протагониста југословенског народног и државног јединства. Од његових многобројних предавања у крајевима бивше Аустроугарске најзначајније је оно у Прагу, на десет дана пред смрт. Од чланака и огледа из националне идеологије, најбољи је оглед о Анти Старчевићу, проповеднику великохрватске идеје. Од осталих национално-културних акција, најзначајнија је она за увођење латинице у Срба (анкета у Српском књижевном гласнику). Лазар Томановић је о томе записао: ...а Скерлић је био готов да и ћирилицу батали.^[7]

Иако је умро млад, Скерлићев књижевни рад је веома обиман. Његово најпознатије и уједно најбоље дело је Писци и књиге (у девет свезака). Синтеза целокупног његовог књижевног рада је Историја нове српске књижевности, објављена прво у скраћеном облику, као средњошколски уџбеник, а потом у целини. Посебне су његове студије о књижевним епохама: Омладина и њена књижевност и Српска књижевност у 18. веку, велика студија о Јакову Игњатовићу; затим огледи: Поглед на данашњу француску књижевност, Уништење естетике и демократизација уметности, књижевно-политички оглед Светозар Марковић. Од 1905. године до смрти уређивао је Српски књижевни гласник, у почетку у друштву са Павлом Поповићем, а касније сам. Имао је дара једног романописца. Објавио је два наставка дела Београдске романсе, потписујући се са псеудонимом „Београђанин“.^[8]

Критички осврт

Као ученик Богдана Поповића и француске школе, Скерлић је и сам био присталица позитивног и научног метода у историји књижевности и књижевној критици — метода који изучава пишчев темперамент, наследне особине, утицај средине и времена на уобличавање посебне врсте његовог талента, али уједно не заборавља ни вредност самога дела за себе, чисто уметничку вредност стила, композиције и јачине и квалитета осећања. У основним схватањима, његова критика проистиче из школе Богдана Поповића. Међутим, док је Богдан Поповић више полагао на артистичку, управо формалну вредност дела и укрштеним методама и средствима тражио освештана естетичка начела (догме), док је он, даље, поглавито тражио „уметност ради уметности“ и био мање-више аристократски равнодушан према социјалним, етичким и национално-политичким смеровима, Скерлић је, напротив, мање полагао на облик и изражајне вредности, а више на садржај и, као борбен дух, социјалан човек и национално-политички идеолог и духовни вођ једног поколења, био је више присталица утилитаристичке књижевности. Он је у књижевности поглавито тражио идеје, социјално-етичке, па чак и политичке смерове, „напредне“ идеје и „напредне“ смерове. То „напредно“ он је схватао на сасвим европски начин: у духу рационалистички настројене мисли. „Слободни мислилац“ и присталица историјског материјализма, поборник жилаве и срчане борбе за убеђења, он није марио за песимизам, мистику, романтичка и сентиментална расположења, декадансу и естетичку игру фантазије и речи.

Зато су у његовој историји књижевности рђаво прошли неки писци који су му били далеко својим темпераментом и својим социјалним и моралним схватањима, а сувише добро неки писци који су њему били драги због своје просветитељске и социјалне настројености. Тако схватајући књижевност, он се сав посветио домаћој литератури и у њој испитивао утицаје места, времена и расе, узајамност са европским идејама и друштвеним и културним приликама. Он је имао нарочито развијено историјско осећање да запази основне црте које карактеришу једну епоху или генерацију и да те црте разради, среди и представи. Исто тако, за оцену књига и писаца он је имао највише смисла за основне карактеристике у општим потезима и у томе се ретко преварио. Захваљујући тим особинама, он је могао не само да као књижевни критичар непрекидно и систематски прати развитак савремене предратне књижевности, већ и да изврши један огроман посао: да напише историју целокупне нове српске књижевности од почетка 18. века до Првог светског рата. Тако је он васкрсао читава раздобља наше прошлости — 18. век, омладински романтичарски покрет, доба Светозара Марковића, затим многе већ заборављене писце, као Доситеја Обрадовића, Александра Сандића,Јована Стерију Поповића, Јакова Игњатовића и друге. Доследан своме методу и радећи брзо и много, Скерлић је каткада пренебрегао да истакне многе уметничке танчине и да неке његове опште карактеристике о старијим писцима остану недовољно документоване.

Скерлић је нарочито освајао својим стилом, који се одликовао јасношћу, логичношћу и пластиком, али и ватреним заносом и крепкошћу. Његове студије о књигама су биле допадљивије и популарније од самих књига. Он је и о рђавим књигама писао сјајно. Његове оцене каткада личе на обрасце великих француских критичара, преливене у српски језик и примењене на српске писце и прилике. У своје доба, то је било чаробно као новина; један део великог Скерлићевог успеха лежи у томе.

Прву научну монографију о њему написала је 1937. године Вукосава Милојевић.^[9]

Дела

Његова сабрана дела у четрнаест књига укључују:

Писци и књиге 1
Насловна страна књиге Јаков Игњатовић књижевна студија (1904) Јована Скерлића
Писци и књиге 2
Писци и књиге 3
Писци и књиге 4
Писци и књиге 5
Писци и књиге 6
Фељтони скице и говори
Историјски преглед српске штампе 1791—1911
Јавно мнење у Француској према политичкој и социјалној поезији од 1830. до 1848.
Српска књижевност у XVIII веку
Омладина и њена књижевност (1848—1871) изучавања о националном и књижевном романтизму код Срба
Светозар Марковић његов живот, рад и идеје
Јаков Игњатовић књижевна студија
Историја нове српске књижевности
Јован Скерлић човек и дела бy др Мидхат Бегић