Формирано је октобра 1966, у току реформе Савеза комуниста, као Председништво СКЈ, орган који се налазио између Централног и Извршног комитета, а на Деветом конгресу, 1969. постало је уз Конференцију СКЈ највише партијско тело уместо Централног комитета, које су сачињавали представници свих републичких и покрајинских организација, као и организације СК у ЈНА.
Од Десетог конгреса, маја 1974. Председништво ЦК СКЈ поново је било извршно тело Централног комитета и имало је 38 чланова. Од 1978. имало је 23 чланова – по три члана ЦК СКЈ из сваке републике, по два члана ЦК СКЈ из покрајина и један члан ЦК СКЈ из организације СК у ЈНА. Чланови Председништва били су по функцији и председници Централних комитета у републикама, председници Покрајинских комитета у покрајинама и председник Комитета Организације СК у ЈНА.
Извршни орган Председништва, од 1969. до 1974, био је Извршни биро, а од 1974. до 1978. Извршни комитет, који је имао свог секретара. На челу Председништва налазио се председник СКЈ Јосип Броз Тито, а након његове смртимаја 1980. председник Председништва ЦК СКЈ бирао се на годину дана, по сличном принципу као председник Председништва СФРЈ.
Историјат
1966—1969.
Након Осмог конгреса СКЈ, одржаног децембра 1964. у Београду, отпочеле су промене у друштвено-политичким и привредним односима, које су резултирале привредном реформом 1965. и довеле до кулминације сукоба у руководству Савеза комуниста. У самом врху СКЈ током времена су се позиционирале две струје — реформска и догматска, које су се залагале за различите концепције развоја. Александар Ранковић, који се залагао за умерене реформе и противио децентрализацији државе, оптужен је за злоупотребе у служби безбедности и смењен са свих партијских и државних функција на Четвртом пленум ЦК СКЈ, одржаном 1. јула 1966. на Брионима. Након смене Ранковића, започела је партијска реформа са циљем демократизације односа унутар Савеза комуниста, у условима развијенијег самоуправљања.[1]
На Петом пленуму ЦК СКЈ одржаном 4. октобра 1966. у Београду, Централни комитет је усвојио одлуку о реорганизацији руководећих органа Савеза комуниста, па је уместо генералног секретара уведена функција председника СКЈ и уведено Председништво ЦК СКЈ као нови орган који између седница Централног комитета расправља о актуелним друштвено-политичким проблемима и остваривању политике СКЈ. За чланове Председништва ЦК СКЈ тада је изабрано 35 чланова:[2][3]
Реформа Савеза комуниста, започета на Петом пленуму ЦК СКЈ, настављена је све до Деветог конгреса, одржаног марта 1969. у Београду. На Конгресу су уведене значајне промене у погледу структуре и организације највиших форума Савеза комуниста. Уместо Централног комитета, као највишег тела између два конгреса, предвиђено је да то буду — Председништво СКЈ, Извршни биро Председништва и Конференција СКЈ, која се бавила дефинисањем текуће политике и састајала се једанпут годишње (од 1969. до 1974. одржане су укупно четири Конференције СКЈ). Конференција је имала два дела — стални и променљиви, а 70 сталних чланова изабрано је на Деветом конгресу.[4]
Према новом Статуту, Председништво СКЈ формирало се од делегата из сваке републичке (шест делегата), покрајинске (три делегата) и организације СК у ЈНА (три делегата). Председници Централних и Покрајинских комитета били су чланови Председништва СКЈ по функцији. Девети конгрес верификовао је избор 45 чланова (делегата) Председништва СКЈ, који су претходно изабрани на републичким конгресима и покрајинским конференцијама:[5]
Извршни орган Председништва СКЈ био је Извршни биро, чијим је радом руководио председник СКЈ. Пошто је Извршни комитет ЦК СКЈ, формиран на Петом пленуму, октобра 1966. био састављен од млађих партијских кадрова, са мање политичког искуства и мање ауторитета, на Титово залагање у Извршни биро Председништва СКЈ изабрани су поред млађих и неки старији партијски руководиоци. На првој седници Председништва СКЈ, 16. марта 1969. изабран је Извршни биро, који су сачињавали председник СКЈ Јосип Броз Тито и по два представника из сваке републике и по један из покрајина — Владимир Бакарић, Вељко Влаховић, Нијаз Диздаревић, Стане Доланц, Стеван Дороњски, Киро Глигоров, Едвард Кардељ, Цвијетин Мијатовић, Мирослав Печујлић, Мијалко Тодоровић, Мико Трипало, Фадиљ Хоџа, Крсте Црвенковски, и Будислав Шошкић. Од Деветог конгреса до Друге конференције СКЈ, 1972. свака два месеца чланови Извршног бироа су се смењивали на функцији председавајућег Извршног бироа.[5][6]
У периоду од Деветог до Десетог конгреса СКЈ, одржане су четири Конференције СКЈ на којима је мењан састав Председништва СКЈ, Извршног бироа Председништва и сталног дела Конференције СКЈ. На Првој конференцији СКЈ, одржаној октобра 1970. извршена је прва промена у Председништву СКЈ, када је верификована промена чланова из САП Војводине — уместо преминулог Јожефа Нађа именован је Маћаш Kелемен. Друга конференција СКЈ, одржана је јануара 1972, непосредно након 21. седнице Председништва СКЈ, на којој је због „националистичких” скретања смењена група високих руководилаца СК Хрватске, што је условило одређене кадровске промене у Председништву СКЈ и Извршном бироу. Уместо Мике Трипала, Срећка Бијелића и Јакова Блажевића изабрани су Јуре Билић, Милутин Балтић и Јосип Дежелин. Такође, тада је верификована и промена чланова Председништва из СР Босне и Херцеговине, СР Црне Горе, САП Војводине и Организације СК у ЈНА — уместо Нијаза Диздаревића, Ратка Дугоњића и Хамдије Поздерца именовани су Тодо Куртовић, Нико Михаљевић и Мунир Месиховић (БиХ); уместо Емина Бобаџића и Видоја Жарковића именовани су Томислав Кнежевић и Јован Вујадиновић (Црна Гора); уместо Мирка Тепавца и Маћаша Келемена именовани су Мирко Чанадановић и Михаљ Шефер (Војводина), а уместо генерала Бранка Боројевића именован је генерал Џемил Шарац (СК у ЈНА).[7][6]
На седници Председништва СКЈ, 27. јануара 1972. изабран је нови састав Извршног бироа, који су чинили по један представник из сваке републике и покрајине — Крста Аврамовић, Јуре Билић, Киро Глигоров, Стане Доланц, Стеван Дороњски, Тодо Куртовић, Фадиљ Хоџа и Будислав Шошкић. На основу одлуке о реорганизацији Извршног бироа уведена је функција секретара (по узору на ранију функцију секретара Извршног комитета), са ограничењем мандата од годину дана. За секретара Извршног бироа изабран је Стане Доланц, али је његов мандат на седници Председништва СКЈ, маја 1973. продужен до Десетог конгреса.[6][8]
Кадровске промене у чланству Председништва СКЈ вршене су и касније. На Трећој конференцији СКЈ, одржаној децембра 1972. након обрачуна са „либералима” у руководствима СК Србије, СК Словеније и СК Македоније извршена је верификација измена чланова Председништва СКЈ — уместо Крсте Црвенковског, Лазара Колишевског и Азема Зулфићарија именовани су Славка Георгијев, Ристо Петровски и Хисен Рамадани. Такође, примљене су оставке Латинке Перовић и Станета Кавчича.[9] На Четвртој конференцији СКЈ, одржаној маја 1973. верификована је измена следећих чланова — Душан Алимпић уместо Мирка Чанадановића (Војводина), Винко Хафнер уместо Станета Кавчича (Словенија). Конференција је такође, примила оставку на чланство у Председништву СКЈ Славка Милосавлевског из СК Македоније.[10]
Преглед чланова Председништва ЦК СКЈ 1969—1974
Чланови Председништва ЦК СКЈ у периоду од 1969. до 1974.
На Десетом конгресу СКЈ, маја 1974. поново је извршена измена у организацији органа и форума Савеза комуниста. Укинута је Конференција СКЈ и поново успостављен Централни комитет, као највиши партијски орган између два конгреса. Председништво СКЈ задржано је као политичко-извршни орган Централног комитета Савеза комуниста Југославије који делује на основу политичких смерница и задатака које одређује конгрес, као и ставова и задатака које утврђује ЦК СКЈ. На Конгресу је Јосип Броз Тито изабран за председника СКЈ без ограничења мандата.[11]
Према новом Статуту, Председништво ЦК СКЈ састојало се од 38 чланова Централног комитета — из сваке републичке (четири делегата), покрајинске (три делегата) и организације СК у ЈНА (један делегат) и председници Централних и Покрајинских комитета, као и председник Комитета СК у ЈНА, који су били чланови Председништва ЦК СКЈ по функцији. На првој седници ЦК СКЈ, након Десетог конгреса, изабрано је 29 чланова Председништва ЦК СКЈ:[12]
У складу са новим статутарним одредбама, извршни орган Председништва ЦК СКЈ био је Извршни комитет, уместо ранијег Извршно бироа, који се састојао од 12 чланова — Јуре Билић, Добривоје Видић, Александар Грличков, Стане Доланц, Иван Кукоч, Тодо Куртовић, Мунир Месиховић, Душан Поповић, Мирко Поповић, Војо Срзентић, Драгољуб Ставрев и Али Шукрија. Чланови Извршног комитета, који су били чланови Председништва ЦК СКЈ, именовани су за секретаре — Стане Доланц секретар Извршног комитета, Јуре Билић секретар за развој Савеза комуниста, организациона и кадровска питања, Тодо Куртовић секретар за идеолошки рад и пропаганду, Војо Срзентић секретар за друштвено-економска односе, Мирко Поповић секретар за политички систем и Александар Грличков секретар за међународне односе.[12]
Између Десетог и Једанаестог конгреса, вршене су одређене измене у саставу Председништва ЦК СКЈ. На Другој седници ЦК СКЈ, 1974. у Председништво су изабрани чланови Извршног бироа — Добривоје Видић, Иван Кукоч, Мунир Месиховић, Душан Поповић, Драгољуб Ставрев и Али Шукрија, као и — Доброслав Ћулафић из СК Црне Горе, Милутин Балтић из СК Хрватске, Миха Равник из СК Словеније. Овим је Председништво повећано за девет чланова, па је са 29 повећано на 38 чланова — из сваке републичке (пет делегата), покрајинске (четири делегата) и организације СК у ЈНА (два делегата).[13]
На Петој седници ЦК СКЈ, 1975. верификован је избор Вељка Милатовића за члана ЦК СКЈ и Председништва ЦК СКЈ уместо преминулог Вељка Влаховића. На истој седници, верификован је избор Веселина Ђурановића за члана ЦК СКЈ и Председништва ЦК СКЈ, уместо Воје Срзентића, који је постао председник ЦК СК Црне Горе и самим тим члан Председништва по функцији. Године 1977. преминула су два члана Председништва ЦК СКЈ — Џемал Биједић и Душан Петровић Шане, али њихова места нису попуњавана.[13]
Преглед чланова Председништва ЦК СКЈ 1974—1978
Чланови Председништва ЦК СКЈ у периоду од 1974. до 1978.
Измене у саставу и организацији Председништва ЦК СКЈ, извршена на Једанаестом конгресу СКЈ, одржаном јуна 1978. у Београду, биле су укидање Извршног комитета Председништва и увођење функције секретара Председништва, као и извршних секретара. Њих је бирао председник СКЈ — секретара Председништва из састава Председништва ЦК СКЈ, а извршне секретара из редова чланова ЦК СКЈ. Функција секретара Председништва била је организационог карактера и он је пратио и извршавао идејно-политичке ставове, одлуке и задатке Председништва, организовао и припремао седнице Председништва, координирао рад извршних секретара и обављао друге послове које му је поверавао председник СКЈ. Извршни секретари имали су конкретна задужења за одређена подручја рада и на основу идејно-политичких ставова, одлука и закључака Председништва, организовали су оперативни рад на спровођењу утврђене политике из одређених области.[14]
Председништво ЦК СКЈ, се према новим статутарним одредбама, састојало од 16 чланова Централног комитета — из сваке републичке (два делегата), покрајинске (један делегата) и организације СК у ЈНА (један делегат) и председник СКЈ. Такође, чланови Председништва су по функцији били председници Централних и Покрајинских комитета, као и председник Комитета СК у ЈНА, чиме је укупан број чланова Председништва износио 24 члана. На првој седници Централног комитета СКЈ за чланове Председништва ЦК СКЈ су изабрани:[15]
Према Статуту Савеза комуниста седницама Председништва председавао је председник СКЈ, а уколико је он спречен да лично председава могао је ту дужност поверити за поједину седницу и другим члановима Председништва ЦК СКЈ. Како је Јосип Броз Тито тада био у дубокој старости од 86 година, сходно овој статутарној одредби, у октобру 1978. у Председништву је уведена дужност председавајућег Председништва на којој су се сваких годину дана ротирали делегати из република и покрајина. По сличном принципу, функционисало је и Председништво СФРЈ, где се ова функција звала потпредседник Председништва. Први председавајући Председништва ЦК СКЈ постао је Бранко Микулић из СК Босне и Херцеговине, а након годину дана њега је заменио Стеван Дороњски из СК Војводине. У тренутку смрти Јосипа Броза Тита, доживотног председника СФРЈ и СКЈ, 4. маја 1980. Дороњски је постао председник Председништва ЦК СКЈ, а према истом принципу, потпредседник Председништва СФРЈ Лазар Колишевски постао је председник Председништва. Смрћу Јосипа Броза Тита, престала је да постоји функција председника СКЈ чиме се број чланова председништва смањио на 15, односно 23 члана. Његове дужности у Председништву ЦК СКЈ преузео је председник Председништва, који је по дужности био девети члан Председништва СФРЈ.[14]
У периоду између Једанаестог и Дванаестог конгреса СКЈ, извршена је замена неколико чланова Председништва ЦК СКЈ. Године 1979. преминулог Едварда Кардеља заменио је Андреј Маринц, а Видоја Жарковића, Лазара Колишевског, Цвијетина Мијатовића и Петра Стамболића, који су маја 1979. изабрани за чланове Председништва СФРЈ, заменили су — Доброслав Ћулафић, Лазар Мојсов, Хамдија Поздерац и Драгослав Марковић. Године 1981. преминулог Стевана Дороњског заменио је Душан Алимпић.[16]
Преглед чланова Председништва ЦК СКЈ 1978—1982
Чланови Председништва ЦК СКЈ у периоду од 1978. до 1982.
Изабрани делегатДелегат по положајуПредседавајући Председништва, односно председник Председништва
1982—1986.
1986—1990.
На последњем Тринаестом конгресу СКЈ, јуна 1986. извршене су статутарне промене према којима је Председништво ЦК СКЈ сачињавало 14 чланова — по два представника из сваке републике и по један из покрајина, као и председници Централних и Покрајинских комитета и председник Комитета СК у ЈНА, који су били чланови по положају:
У току мандата последњег Председништва ЦК СКЈ дошло је до кулминације „Југословенске кризе” што је условило измену скоро 2/3 чланова Председништва (од 14 чланова само 5 је остало до краја мандата). У јесен 1988. наступила је криза у раду Председништва због „антибирократских скупова” у Војводини и Црној Гори, након чега су четворица чланова поднела оставке — Миланко Реновица (БиХ), Франце Шетинц (Словенија), Бошко Крунић (Војводина) и Кољ Широка (Косово). Одмах потом на њихова места су изабрани Угљеша Узелац (БиХ) и Борис Мужевич (Словенија), док су на места Крунића и Широке, тек следеће године изабрани Станко Радмиловић (Војводина) и Јусуф Зејнулаху (Косово). Јануара 1989, након смене црногорског руководства, Видоја Жарковића и Марка Орландића заменили су Миомир Грбовић и Перко Вукотић. Радишу Гачића (Србија) маја 1989. заменио је Петар Шкундрић, а Васила Тупурковског (Македонија), који је јула 1989. изабран за члана Председништва СФРЈ, заменио је Љубомир Варошлија.
Преглед чланова Председништва ЦК СКЈ 1986—1990
Чланови Председништва ЦК СКЈ у периоду од 1986. до 1990.
.svg)
.svg)
