Smatra se da je Cook svojim istraživanjima doprinio britanskom Imperiju više nego svi ratovi koje je Kraljevstvo vodilo u historiji.
Poznato je i to da je Cook bio jedan od prvih kapetana koji se služio iskustvima svojih prethodnika da bi spriječio bolesti kao skorbut, i da bi podigao nivo zdravlja posade. Pri tome je tjerao ili navodio lukavstvom posadu da jedu kiseli kupus kako bi iz njega dobili što više c vitamina i tako se borili protiv te podmukle bolesti koja je inače nosila živote posada istraživačkih brodova. Takođe je održavao strogu higijenu na svojim brodovima.
Detinjstvo i mladost
James Cook je rođen u skromnoj porodici u Martonu u Severnom Jorkširu, blizu današnjeg grada Midlsbroa. Kuk je bio jedno od petoro dece majke Grejs i Džejmsa starijeg, škotskog imigranta, radnika na farmi. Kao dete Džejms se s porodicom preselio na farmu Ejri Holm u Grejt Ejton, gde se školovao u lokalnoj školi (koja je danas muzej), a njegovo obrazovanje finansirao je očev poslodavac. U 13 godina počeo je da radi s ocem, koji je upravljao farmom.
Godine 1745, kad je imao 16 godina, Cook je napustio kuću da bi radio kao kalfa u jednom dućanu u ribarskom selu Stejt. Prema legendi Cook je osetio žudnju za morem gledajući ga kroz izlog dućana.
Posle godinu i po dana u Stejtu, vlasnik radnje (G. Anderson) smatrao je da James nije za trgovca. Odveo ga je u obližnji lučki grad Vitbi i upoznao ga s Džonom i Henrijem Vokerom. Oni su bili poznati lokalni brodovlasnici i Kvekeri, a bavili su se prevozom uglja. Cook se zaposlio kao pripravnik pomorski trgovac u maloj floti koja je razvozila ugalj engleskom obalom. Prvi posao bio mu je na brodu Freelove, i nekoliko godina je proveo na ovom i drugim brodićima ploveći između reke Tajn i Londona.
Zbog ovog posla Cook se posvetio studiranju algebre, trigonometrije, pomorstva i astronomije, veštinama koje su mu bile potrebne kada jednog dana bude komandovao brodom.
Kad se okončao njegov trogodišnji pripravnički staž, Cook je počeo da radi na trgovačkim brodovima na Baltičkom moru. Uskoro je napredovao kroz mornaričke rangove, da bi 1752. proizveden u prvog oficira (zaduženog za navigaciju) na ugljarici Friendship. Godine 1755. ponuđeno mu je da preuzme komandu nad brodom, ali on se dobrovoljno prijavio u Britansku kraljevsku mornaricu.
Godine 1755, Kraljevina Velika Britanije je se naoružavala za Sedmogodišnji rat. Cook je shvatio da će brže napredovati u karijeri u vojnoj službi. Međutim, to je zahtevalo lagano napredovanje kroz mornaričku hijerahiju, pa je 17. juna počeo kao mornar prve klase na jedrenjaku Eagle pod komandom kapetana Hjua Palisera. Uskoro je unapređen u prvog oficira.
Porodični život
Cook se oženio Elizabetom Bats, kćerkom jednog od njegovih mentora, 21. decembra, 1762. Bračni par je imao šestoro dece: Džejmsa (1763-1794), Natanijela (1764-1781), Elizabet (1767-1771), Džozefa (1768-1768), Džordža (1772-1772) i Hjua (1776-1793). Kada nije bio na moru, Džejms Kuk je živeo u Ist Endu u Londonu. Odlazio je u crkvu svetog Pavla u Šadvelu, gde je njegov sin kršten.
Početak karijere u Kraljevskoj mornarici
Kukova karta Njufaundlenda iz 1775
Za vreme Sedmogodišnjeg rata, Cook je učestvovao u opsadi grada Kvebeka pre bitke na Abrahamovim poljima 1759. Pokazao je talenat za kartografiju i bio je zadužen za snimanje ušća Sent Lorensa za vreme opsade, omogućivši generalu Džejmsu Vulfu da izvede svoj poznati skriveni napad na Abrahamova polja.
Kukova geodetska veština se pokazala korisnom u 1760-im, kada je snimio razuđene obale Njufaundlenda. Kuk je snimio severni odsek 1763. i 1764, južnu obalu između poluostrva Burin i Rta Rej 1765. i 1766, a zapadnu obalu 1767. Za pet godina provedenih na Njufaundlendu Kuk je sačinio detaljne i tačne mape ostrvskih obala; i pomoglo mu da razvije veštinu praktične geodezije, često u nepovoljnim uslovima, što je izazvalo pažnju Admiraliteta i Kraljevskog društva u ključnom momentu kako njegove lične karijere tako i britanskih prekomirskih istraživanja.
Kukovi značajni doprinosi mogu se pripisati kombinaciji njegove izvanredne veštine u moreplovstvu, nadmoćne geodetske i kartografske veštine, hrabrosti u istraživanju opasnih mesta da bi proverio činjenice (npr. uplovljavanje u Antarktički polarni krug i istraživanje Velikog koralog grebena), sposobosti da vodi ljude u nepovoljnim uslovima i smelosti kako u obimu istraživanja tako i u želji da prekorači uputstva koja mu je davao Admiralitet.
Godine 1766, Kraljevsko društvo je angažovalo Kuka da otputuje na Pacifik da bi posmatrao prolazak Venere pored Sunca. Kuk je dobio čin poručnika i preuzeo komandu nad brodom Endeavour (Nastojanje). Isplovio je iz Engleske 1768, obišao Kejp Horn i nastavio na zapad preko Pacifika da bi stigao na Tahiti13. aprila1769, gde su posmatranja trebalo da se obave. Prolazak Venere je trebalo da se desi 3. juna, a u međuvremenu je Kuk izgradio malu tvrđavu i opservatoriju.
Astronom kome je poveren ovaj zadatak bio je Čarls Grin, pomoćnik nedavno postavljenog kraljevskog astronoma Nevila Maskelajna. Prvenstvena svrha posmatranja bila je da se obave merenja koja bi se koristila za što tačnije izračunavanje udaljenosti Venere od Sunca. Ako bi se ovo postiglo, onda bi se udaljenost drugih poznatih planeta mogla izračunati na osnovu njihovih relativnih orbita. Na dan posmatranja prelaska, Kuk je zapisao:
"Subota 3. Ovaj dan se pokazao tako povoljan za našu svrhu kako se samo poželeti može, ni oblačka na nebu a vazduh je bio potpuno čist, tako da smo imali sve mogućnosti kakve smo poželeli u posmatranju prelaska planete Venere preko Sunčevog diska: vrlo smo jasno videli atmosferu ili tamnu senku oko planete koja je prilično ometala merenje tačnog vremena kontakta. Dr Solander je posmatrao kao i Mr Grin i ja, i naša merenja su se razlikovala mnogo više nego što se moglo očekivati..."
Na opšte razočarenje, odvojena merenja Grina, Kuka i Solandera razlikovala su se više od predviđene margine greške. Njihovi aparati su bili adekvatni standardima tog vremena, ali podaci nisu mogli eliminisati greške. Kada su njihovi rezultati kasnije upoređeni s rezultatima iz drugih opservatorija, koje su isti događaj merile na drugim mestima, čist rezultat nije bio tako ubedljiv niti tačan kako su se nadali.
Kada su posmatranja završena, Kuk je isplovio da izvrši drugi zadatak putovanja: da istraži južni Pacifik i pokuša da pronađe znake pretpostavljenog južnog kontinenta Terra Australis. Kraljevsko društvo, a posebno Aleksander Dalrimpl, verovalo je da kontinent postoji, mada je Kuk imao lične sumnje u ovoj stvari. Uz pomoć tahićanskog navigatora Tupaje, koji je imao bogato znanje o pacifičkoj geografiji, Kuk je uspeo da stigne do Novog Zelanda, i tako je bio tek drugi Evropljanin u istoriji koji je to uradio (posle Abela Tasmana više od stoleća ranije, 1642). Kuk je kartografisao čitavu obalu Novog Zelanda, napravivši samo neke manje greške. Otkrio je i moreuz koji je odvajao Severno od Južnog ostrva i nazvao ga Kukov moreuz, koji Tasman nije video.
Zatim je zaplovio na zapad u nameri da dođe do Van Dimenove zemlje (danas Tasmanija, koju je ranije ugledao Tasman) da bi ustanovio da li je ovo kopno deo legendarnog južnog kontinenta. Bili su, međutim, prinuđeni da uzmu mnogo severniji kurs zbog jakih vetrova, sve dok jednog jutra nisu nisu ugledali kopno koje je Kuk nazvao Point Hiks. Kuk je izračunao da Van Dimenova zemlja mora da leži južnije, ali otkrivši obalu koja je išla jugozapadno, zapisao je svoju sumnju da je ovo kopno povezano s njom. Ova tačka je u stvari bila jugoistočna obala australijskog kontinenta, pa je njegova ekpedicija bila prva poznata evropska ekspedicija koja je stigla na istočnu obalu Australije. U svom dnevniku, Kuk je ovako zabeležio taj događaj:
"Najjužnija tačka zemlje koju smo ugledali, koja se od nas protezala W1/4S procenio sam da leži na širini 38°..0' S° i dužini 211°..07' W t od griničkog meridijana. Nazvao sam je Point Hiks, jer je poručnik Hiks bio prvi koji je otkrio ovu zemlju ".
U brodskom dnevniku upisano je da se to desilo u četvrtak 19. aprila, 1770. Kuk, međutim, nije izvršio potrebna podešavanja kada je pre toga prešao 180. meridijan geografske dužine, pa je stvarni dan po kalendaru bio petak, 20. april. Smatra se da je zemlja koju su oni ugledali mesto koje leži na otprilike pola puta između današnjih gradova Orbosta i Malakute na jugoistočnoj obali države Viktorija. Kasnija snimanja terena, urađena 1843, ignorisala su ili zanemarila raniji Kukov naziv ovog mesta, koja je dobilo ime Rt Everard. Na 200-godišnjicu otkrića, obali je zvanično vraćeno ime Point Hiks.
Spomen ploča na spomeniku kapetanu Kuku, Korner Bruk, Njufaundlend
Endevor je nastavio da plovi prema severu duž obale, s kopnom na vidiku, pa je Kuk kartografisao i davao imena mestima kraj kojih je prolazio. Nešto više od nedelju dana kasnije, prošli su pored dugačkog ali niskog zatona, i kada su stigli do njega ukotvili su se na niskom rtu sa peščanim dinama. Ovde je, 29. aprila, Kuk s posadom prvi put kročio nogom na kontinent, na mesto koje se danas zove Kurnel. Kuk je prvo nazvao zaliv Stingaree Bay (zaliv raža) jer ih je tu bilo mnogo; naziv je kasnije promenjen u Botanist Bay i konačno u Botany Bay po jedinstvenim vrstama koje su otkrili botaničari Džozef Benks, Danijel Solander i Herman Špering.
Neki su, naročito Džozef Benks, tvrdili da je ovo prvo mesto iskrcavanja pogodno za osnivanje prvog naselja i britanske kolinijalne predstraže. Međutim, skoro osamnaest godina kasnije, kada je kapetan Artur Filip s Prvom flotom došao početkom 1788. da uspostavi predstražu i osnuje kažnjeničku koloniju otkrio je da zaliv i okolina ne odgovaraju slici koja im je opisana. Umesto toga, Filip je naredio da se presele u pristanište nekoliko kilometara na sever, koje je Kuk nazvao Port Džekson, ali ga nije dalje istraživao. U ovoj luci na mestu koje je Filip nazvao Sydney Cove podignuta je naseobina Sidnej. Naselje je neko vreme kasnije najčešće nazivano Botani Bej. Naučnici ekspedicije započeli su prvu evropsku naučnu dokumentaciju australijske faune i flore.
Za vreme iskrcavanja Kuk je susreo i australijske starosedeoce, aboridžine. Kad je brod uplovio u luku, primetili su aboridžine s obe strane zaliva. Oko 2 sata popodne bacili su sidro u blizini od šest do osam koliba. Dva aboridžina, mlađi i stariji čovek, došli su do broda. Odbili su Kukove poklone. Jedna musketa je opalila preko njihovih glava, lakše ranivši starca, pa je on pobegao prema kolibama. Vratio se s drugim ljudima koji su počeli da bacaju koplja na Kukove ljude, ali ih nisu povredili. Pobegli su kada su još dve salve ispaljene. Odrasli su pobegli, ali je Kuk našao nekoliko dece u kolibama, i ostavio nekoliko ogrlica kao znak prijateljstva.
Kuk je nastavio putovanje na sever, praveći mape obale. Kada je Endevor prelazio preko jednog spruda u Velikom koralnom grebenu, 11. juna, 1770. dogodila se nesreća. Brod je ozbiljno oštećen i njegovo putovanje je odloženo za gotovo sedam nedelja dok nisu izvršene popravke na plaži (u blizini dokova današnjeg Kuktauna), na ušću reke Endevor. Boraveći ovde, Benks, Špering i Solander su sakupili prve veće kolekcije australijske flore. Susreti posade s lokalnim aboridžinima bili su uglavnom miroljubivi; od grupe ovde okupljene naziv „kangaroo“ će ući u engleski jezik, a došlo je od lokalnog naziva za „sivog kengura“.
Kada je opravka završena putovanje je nastavljeno, prolazom pored najsevernije tačke – rta Kejp Jork a zatim plovidbom kroz moreuz Tores između Australije i Nove Gvineje, kojim je 1604. plovio Luis Vaes de Tores.
Do ove tačke putovanja Kuk nije izgubio ni jednog čoveka od skorbuta, značajno i praktično nečuveno postignuće na dugim plovidbama 18. veka. Poštujući politiku Kraljevske mornarice iz 1747. Kuk je terao svoje ljude da jedu limun, pomorandže i kiseli kupus. U to vreme se znalo da loša ishrana izaziva skorbut, ali se nije znalo da je krivac za to nedostatak vitamina C.
Kuk je nastavio da plovi za Bataviju, glavni grad Holandske kolonije Istočne Indije, zbog popravke broda. Batavija je bila poznata kao žarište malarije, i pre nego što su se vratili kući 1771, mnogi iz Kukove posade su podlegli ovoj i drugim bolestima, kao što je dizenterija; među njima su bili tahićanski vrač Tupaja, Benksov sekretar i kolega naučnik Finac Herman Špering, astronom Čarls Grin i ilustrator Sidni Parkinson. Kuk je nazvao Ostrvo Špering na obali Novog Zelanda u čast Hermana Šperinga i njegovog rada na putovanju.
Endeavour, njegov brod sa prvog putovanja, pozajmiće kasnije ime spejs šatlu Endeavour, kao i reci Endevor u Australiji.
Kukovi dnevnici su objavljeni po njegovom povratku, i on je postao neka vrsta heroja u naučnim krugovima. Među običnom publikom, međutim, veći heroj bio je aristokratski botaničar Džozef Benks. Benks je čak pokušao da preuzme komandu nad Kukovim drugim putovanjem, ali se povukao pre nego što je putovanje počelo.
Južno-pacifičke maršrute putovanja kapetana Kuka. Prvo putovanje je prikazano crveno, drugo zeleno, treće plavo.
Uskoro posle povratka Kuk je proizveden u komandanta (tačnije „Master and Commander“}- – gospodara i komandanta). Još jednom ga je Kraljevsko društvo angažovalo da traži mitsku Terra Australis}-. Na svom prvom putovanju Kuk je pokazao, obilaskom Novog Zelanda, da on nije deo veće kopnene mase na jugu; a iako je kartografisanjem gotovo čitave istočne obale Australije pokazao da se radi o velikom kontinentu, pretpostavljalo se da Terra Australis leži još dalje na jug. Uprkos suprotnim dokazima, Dalrimpl i ostali iz Kraljevskog društva još su verovali da ogroman južni kontinent postoji.
Kuk je na ovom putovanju komandovao brodom Resolution}-, dok je Tobijas Furno komandovao drugim brodom, Adventure}-. Kukova ekspedicija oplovila je svet na vrlo niskoj južnoj geografskoj širini, i bila je među prvima koja je prošla Antarktički polarni krug17. januara1773, došavši do 71°10' južno. Takođe je otkrio Južnu Džordžiju i Južna Sendvička ostrva. U antarktičkoj magli Resolution i Adventure su se razdvojili. Furno je krenuo na Novi Zeland, gde je izgubio nekoliko ljudi u borbi s Maorima, i kasnije otplovio za Britaniju, dok je Kuk nastavio da istražuje Antarktik.
Kuk je bio vrlo blizu kopna Antarktika, ali se vratio nazad prema Tahitima da obnovi zalihe na brodu. Ponovo je krenuo na jug u još jednom bezuspešnom pokušaju da otkrije pretpostavljeni kontinent. Na ovo putovanje Kuk je poveo mladog Tahićanina Omaja, koji se pokazao kao slabiji poznavalac Pacifika od Tupaje, koji ga je pratio na prvom putovanju. U povratku Kuk se iskrcavao na Prijateljska ostrva, Uskršnja ostrva i Vanuatu, 1774. Njegovi izveštaji po povratku kući nisu potvrdili popularni mit o Terri Australis}-.
Još jedno dostignuće drugog putovanja je uspešno korišćenje K1 hronometra koji je omogućio tačno merenje geografske dužine.
Po povratku, Cook je unapređen u mornarički čin kapetana a dodeljena mu je i počasna penzija Kraljevske mornarice (kao oficiru u Grinič bolnici). Ali Kuk se nije mogao odvojiti od mora. Cilj trećeg putovanja bio je da se pronađe Severozapadni prolaz. Cook je trebalo da otplovi na Pacifik i da ploveći istočno dođe do Atlantika, dok je istovremeno putovanje trebalo da se obavi suprotnim pravcem.
Na svom poslednjem putovanju Cook je još jednom komandovao brodom Resolution}-, dok je kapetan Čarls Klark komandovao brodom Discovery}-. Putovanje je navodno planirano da bi se Omaj vratio na Tahiti; tako je bar javnost verovala, pošto je Omaj bio omiljena atrakcija u Londonu. Pošto je vratio Omaja, Kuk je zaplovio na sever i 1778. postao prvi Evropljanin koji je posetio Havajski arhipelag, koja je on nazvao „Sendvička ostrva“ po četvrtom erlu od Sendviča, tadašnjim prvim lordom Admiraliteta. Postoje rasprave među savremenim istoričarima da se Cookov dolazak na današnje Veliki otok Havaji poklopio igrom sudbine s periodom obožavanja polinezijskog boga Lonoa. Zaista, oblik Kukovog broda Resolution}- (naročito jarboli, jedra i ostala oprema) podsećali su na izvesne artefakte koji su bili deo ceremonije obožavanja. I Kukova maršruta oko ostrva u smeru suprotno od kazaljki na satu pre nego što se iskrcao, podsećala je na procesiju koja se takođe kretala suprotno od kazaljki na u obilasku ostrva za vreme proslave posvećene Lonou. Zato su, veruje se, Kuka (a delom i posadu) domoroci deifikovali, prema njemu su se ponašali s najvećim mogućim poštovanjem i smatrali ga inkarnacijom samog Lonoa.
Beringov tjesnac se pokazao neprohodnim, iako je Cook nekoliko puta pokušavao da ga prođe. Cook je na ovom putovanju postao izuzetno nezadovoljan, a verovatno je počeo da pati i od stomačne bolesti; pretpostavlja se da je takvo njegovo stanje dovelo do nerazumnog ponašanja prema posadi, kao kad ih je terao da jedu meso morža, koje nije bilo za jelo.
Cook se vratio na Havaje 1779. 14. februara u Kealakekua zaliva, neki Havajci su ukrali nekoliko Kukovih čamaca. Naravno, pošto je krađa bila česta na Tahitiju i drugim ostrvima, hteo je da uzme taoce dok se ukradeni čamci ne vrate. U stvari, imao je nameru da kao taoca uzme poglavicu Havaja, Kalaniopu'ua. Međutim, njegova stomačna bolest i izuzetno nerazumno ponašanje izazvali su prepirku s velikom grupom Havajaca koji su se okupili na plaži. U okršaju je ispaljeno nekoliko hitaca na Havajce, a Kuk je pretučen motkama i smrtno ranjen.
Veruje se da je Kukov povratak na Havaje van perioda obožavanja Lonoa (Makahiki}-) — koji je bio simbol mira — a u sezoni rata (Tu Matauenga}-) verovatno poremetio ravnotežu i podstakao atmosferu mržnje i izazvao napad domorodaca. Pošto se nije razumeo u gramzivu domorodačku diplomatiju i lokalna shvatanja, Kuk je možda nepažljivo doprineo tenzijama koje su doveli do njegove smrti.
Poštovanje koje su kapetanu Kuku ukazivali domoroci pokazalo se tako što su njihove poglavice i starci uzeli njegovo telo (verovatno delom zbog kanibalizma, iako takva tvrdnja ostaje sporna) a njegovo meso je odvojeno od kostiju i ispečeno. Neki Kukovi ostaci su kasnije vraćeni Britancima da bi bili sahranjeni u moru.
Klark je preuzeo ekspediciju i pokušao još jednom da prođe kroz Beringov moreuz. Resolution}- i Discovery}- su se konačno vratili kući 1780. godine. Kukove beleške sa ovog putovanja dovršio je kapetan Džejms King.
Kukovi štićenici
Veći broj mlađih oficira koji su služili pod kapetanom Kukom ostvarili su značajne karijere.
Vilijam Blaj, Kukov šef posade, dobio je komandu nad brodom Baunti1787. da bi otplovio na Tahite i doneo hlebno drvo. Vilijam Blaj je najpoznatiji po pobuni svoje posade koja ga je oterala s broda 1789. (Videti: Pobuna na brodu Baunti). Kasnije je postao guverner Novog Južnog Velsa, gde je takođe izazvao jednu pobunu — jedini primer oružane pobune u australijskoj istoriji.
Džordž Vankuver, jedan od Kukovih kadeta, kasnije je vodio ekspediciju do pacifičke obale Severne Amerike od 1791. do 1794.
Džordž Dikson je plovio s Kukom u trećoj ekcpediciji, a kasnije je komandovao sopstvenom.
Kukovo nasleđe
Jedanaestogodišnja putovanja Džejsma Kuka vodama Pacifika mnogo su doprinela evropskom upoznavanju ovog područja. Nekoliko ostrva kao što su Uskršnje ostrvo i Sendvička ostrva (Havaji) prvi put su Evropljani otkrili, a najveći njegov doprinos su mnogo tačnije navigacione karte velikih područja Pacifika.
Da bi se stvorile pouzdane mape trebalo je poznavati geografsku širinu i dužinu. Pomorci su mogli da izračunavaju tačnu širinu vekovima merenjem ugla sunca ili zvezda na horizontu pomoću sekstanta. Ali dužina je bila mnogo teža za merenje zato što je zahtevala precizno znanje o vremenskim razlikama između pojedinih tačaka na površini zemlje. Zemlja se okrene za 360 stepeni oko svoje ose za 24 časa; tačno vreme je 23 časa, 56 minuta i 4,091 sekundi. To znači da se svaki sat konvertuje u oko 15 stepeni, a 1 stepen u 4 minuta. Kuk je otkrio da izračunavanjem vremenske razlike od početne do završne tačke, određene u podne, koristeći položaj sunca u zenitu, čovek može da izvede razliku u geografskoj širini.
Kuk je izveo tačna merenja geografske dužine za vreme svog prvog putovanja zahvaljujući svojoj pomorskoj veštini, pomoći astronoma Čarlsa Grina i korišćenjem novih tabela objavljenih u Nautičkom almanahu, koji je omogućio kalkulacije korišćenjem Meseca i sedam odabranih zvezda. Na svom drugom putovanju Kuk je koristio K1 hronometar koji je napravio Larkum Kenedi, koji je bio veličine džepnog sata. On je bio kopija H4 sata koji je napravio Džon Harison, a to je bio prvi sat koji je pokazivao tačno vreme na moru, kada je korišćen na brodu Deptford's na putovanju za Jamajku, 1761-1762.
Bilo je i nekoliko umetnika na Kukovom prvom putovanju. Sidni Parkinson je napravio 264 crteža do svoje smrti pri kraju putovanja. Oni su bili od izuzetnog značaja za britanske botaničare. U Kukovom drugom putovanju bio je Vilijam Hodžs, koji je napravio poznate pejzaže Tahitija, Uskršnjeg ostrva i drugih mesta.
Kuka su pratili brojni naučnici, čija su posmatranja i otkrića bila značajna. Džozef Benks, botaničar, bio je na prvom putovanju s kolegom Danijelom Solanderomom iz Švedske. Oni su sakupili preko 3.000 biljnih vrsta. Benk je bio najveći zagovornik naseljavanja Australije.
Strasni istraživač, Kuk je bio i prvi Evropljanin koji je imao brojne susrete s raznim narodima Pacifika. Plovio je na mnoga ostrva blizu Filipina, pa čak i na manja udaljena ostrva južnog Pacifika. Tačno je zaključio da postoje veze između svih naroda Pacifika, iako su bili međusobno udaljeni velikim morskim prostranstvima.
Prva visokoškolska institucija u Severnom Kvinslendu u Australiji nazvana je po njemu, a Univerzitet Džejms Kuk je otvoren u Taunsvilu 1970. Brojne druge institucije, geografski pojmovi i mesta odražavaju značaj Kukovog doprinosa geografiji.
Bibliografija
Aughton, Peter. 2002. Endeavour: Priča o prvom epskom putovanju Džejmsa Kuka. Cassell & Co., London.
Sydney Daily Telegraph. 1970. Kapetan Kuk: Njegovi umetnici – Njegova putovanja. The Sydney Daily Telegraph Portfolio of Original Works by Artists who sailed with Captain Cook. Australian Consolidated Press, Sydney.
