Велике сеобе Срба

Велике сеобе Срба су велике историјске сеобе (миграције) српског народа, међу којима посебан значај имају: Прва велика сеоба Срба из 1690. године и Друга велика сеоба Срба из 1739. године. Прва сеоба се догодила током Великог бечког рата (1683−1699), када се знатан део српског народа из разних српских области под турском влашћу преселио у северне и западне области под влашћу Хабзбуршке монархије и Млетачке републике. Ову сеобу је предводио српски патријарх Арсеније III Црнојевић. Друга сеоба се догодила током Аустријско-турског рата (1737−1739), када се део српског становништва из средишњих српских области под турском влашћу преселио у северне области под влашћу Хабзбуршке монархије. Ову сеобу је предводио српски патријарх Арсеније IV Јовановић. Током обе сеобе, миграцијским таласом је био захваћен велики део српског народа са подручја Косова и Метохије, Рашке области и других околних крајева у средишњим српским земљама. Сеобе су биле усмерене првенствено према северу, односно према областима данашње северне Србије (Срем, Бачка, Банат) и околних области које су у то време биле у саставу Краљевине Угарске и њених придружених земаља, Краљевине Славоније и Краљевине Хрватске, укључујући и територију хабзбуршке Војне крајине. Обе сеобе су имале велики значај за националну, политику и културну историју српског народа.^[1]

Прва велика сеоба Срба

Велика сеоба Срба одиграла се почетком 1690. године^[2], током Великог бечког рата, који је трајао од 1683. до 1699. године и завршио се миром у Сремским Карловцима.

Савез хришћанских сила и Света лига (Свето римско царство, Пољска, Русија и Млетачка република) ратовали су против Османског царства. Руско царство је приступило Светој лиги 1687. године што је имало за последицу уздање православних народа у руску помоћ.^[3] Аустријска војска је успешно ратовала, ослободила је Угарску, Србију и продрла до Македоније. Београд је аустријска војска заузела 6. септембра 1688. године и цар Леополд је позвао народе Османског царства да се прикључе његовој војсци и да ће им он јемчити права и слободе.^[4] Приликом проласка кроз Србију, Срби су подигли устанак и прикључили се аустријској војсци 1689. године. Под командом кнеза Лудвига Вилхелма Баденског освојен је Ниш септембра 1689. године, као и Јагодина, Параћин, Пирот, Бела Паланка и Драгоман.^[5] Октобра 1689. године аустријска војска и српски устаници заузели су Приштину, Призрен, Качаник и Скопље. До освајања Призрена број српских устаника у трупама генерала Пиколоминија је био више од 20 000 под заставама.^[6] Тада је Француска напала Аустрију, па се аустријска војска повукла из Србије на леву обалу Дунава и Саве. Већ током 1689. године аустријски цар Леополд I је позвао Србе да населе опустеле крајеве Угарске, које је аустријска војска тек заузела.^[7] Аустријска војска и српски устаници поражени су у бици код Качаника 2. јануара 1690. године. На челу је био Пећки патријарх Арсеније III Црнојевић (слср. Чарноевичь), који се већ јануара 1690. године налазио у Београду.

У Београду јуна 1690. је одржан црквено-народни сабор. Срби су поставили захтев о неком свом изабранику, епископу Исаију Ђаковићу и послали су га аустријском цару Леополду I и тражили су од њега да дозволи да се населе и да им гарантује црквено-школску аутономију. Послао им је повељу у којој им дозвољава да се населе све до Будима и Коморана и гарантовао им је црквено-школску аутономију уз услов да они буду аустријски војници. Овом повељом је озакоњен положај Срба у Угарској.^[8]

Око 37.000 српских породица прешло је у Аустрију, што је најмање 185.000 људи, а само око Приштине 360 села је опустело.^{[тражи се извор]}

Друга велика сеоба Срба

Период аустријске владавине потрајао је две деценије (1718—1739). Наиме, након новог Аустријско-турског рата 1737—1739., Београдским миром, Турска је повратила изгубљене територије и поново је граница успостављена на Сави и Дунаву, а Београд је постао средиште пашалука. Поновно успостављање турске власти довело је до Друге велике сеобе Срба. Плашећи се турске одмазде, Срби су на челу са патријархом Арсенијем IV Јовановићем кренули у Аустрију 1740. године.^[9] Турци су на разне начине покушавали да придобију Србе у Београдском пашалуку, због близине границе и због тога су им давали разне привилегије. Притисак на српско становништво у пашалуку био је знатно мањег интензитета него у другим деловима Турске, а и читлучење је било мање изражено у Београдском пашалуку. Друга велика сеоба Срба је по броју исељеника и последицама знатно мања.

Српски патријарх Арсеније III Црнојевић
Српски патријарх Арсеније IV Јовановић
Привилегије Срба у Хабзбуршкој монархији: насловна страна штампаног издања из 1732. године

Последице

Последица Велике сеобе је пустошење српских насеља у централној Србији и на Косову и Метохији и трајно пресељавање становништва у Аустрију, на подручје данашње Мађарске и Војводине. Одлив становништва је био толики да је већина села зарасла у шуму, тако да је део централне Србије добио назив Шумадија.

Услед ових сеоба број српског становништва на Косову и Метохији се драстично смањио.^[10]^[11] Након српских сеоба, Албанци из планинских подручја Малесије се спуштају у плодне и опустеле долине Метохије.^[12]^[13] Након миграција, српски етнички центар се сели из старих подручја Рашке области, Вардарске Македоније, Косова и Метохије у Војводину, а касније и у Шумадију. Непосредно после сеобе међу исељеницима је завладала глад и епидемија тако да је велики број исељеника убрзо преминуо.

О овим догађајима највише је сачувано текстова које су написали монаси који су учествовали у Сеоби, будући да су они били једни од ретких писмених Срба тога времена.

Ево како о овим догађајима пише монах Атанасије Србин:

О опустелој земљи

И тако кроз десет година, од тог љутог рата, многоплодна и многонародна земља српска запусте сва, и градови сви и села сва запустеше, и манастири царски велики и цркве красне писане златом запустеше, и жртвеници и олтари свети, где се приносаше бескрвна жртва, тамо сада дивље звери и нечисте плоде се.

О Епидемији

И лежаху лешеви помрлих људи српских по свима улицама великог Београда, и по свима земљиштима његовим, по свима путевима његовим лежаху мртви. И не беше оних који погребавају. А који живи ходаху, не беше у њих изгледа ни красоте људске, но беху поцрнели од глади, и лица њихова беху поцрнела као лице Етиопа. И тако скончаше и не оста десети део људи. Они који су остали избегоше од своје земље и оставише је сву пусту.

Види још

Референце

^ Веселиновић 1993, стр. 491-574.
^ Ћирковић, Сима М. (2004). „5 — Настајање модерног хришћанског друштва”. Срби међу европским народима. Equilibrium. стр. 150.
^ Историја српског народа 3-1. Београд: Српска књижевна задруга. 1993. стр. 502.
^ Историја српског народа 3-1. Београд: Српска књижевна задруга. 1993. стр. 506.
^ Историја српског народа 3-1. Београд: Српска књижевна задруга. 1993. стр. 513.
^ Историја српског народа 3-1. Београд: Српска књижевна задруга. 1993. стр. 519.
^ Антић, Бонџић, Чедомир, Мирјана (2016). Уџбеник историје за седми разред основне школе. Београд: Логос. стр. 64.
^ „Archives in Sremski Karlovci” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2015. г. Приступљено 30. 1. 2014.
^ Читанка првог Српског устанка, март 2006, Издавач: ‘‘НИП Дечје новине — Издавачка делатност д. о. о.‘’
^ „Microsoft Word — SADRZAJ.doc” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 05. 03. 2016. г. Приступљено 30. 1. 2014.
^ (PDF) http://www.promacedonia.org/serb/cvijc/cvijic_balkansko_poluostrvo_1.pdf. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
^ Енциклопедија Југославије, 2. изд, ћирилицом, pp. 68.
^ Војна енциклопедија, Београд, 1972, књига четврта, pp. 655.